Zvezda

вр. 96

3 В Е

3 Д А

стр. 765

Голијано, све адтавилске даме посе&ивале су је у гали, у пратњи неких шарено ливрејисаних служнтел,а с белим памучним рукавицама, (нАСТАВИЋЕ СЕ)

КОЗ А К (ДЕКАРВВА ГХШЧА.) Влад. Тихонов (свршетак) Ућутах. У шуми беше сасвим тихо, само су коњскИ бат и ћуцкарање сухога лишћа нарушавали ту тишину. Неколико пуга застајкивали смо и ослушкивали. Козак се чак сагињао земљи. Но није се ништа чуло. Само једанпут, далеко негде, кратко и жалостиво зави шакал и умуче. Није било ветра, чак ни лишће није шуштало. — Јамачно су наши застали у логору, рече мој санутник. — По чему мислиш? — Па кад би ишли чуо би се топот од артиљерије. — А има ли још много до зоре ? — Каква зора, — овде су дуге ноћи. — То сам ја., без сумње, онда изгубио правац, отноче козак после неког времена, када сам код вас заспао. — Како, изгубио си правац? Какав правац? — Па правац, то јест, којим је требало ићи. Јер ја сам од њега тачно шпао и он ми је цигло као један на путу дежао. Последње његове речи нисам нотпуно разумео и замолмх за објашњење, Реч но реч, спочетка и нерадо, но потом с одлучношћу човека, који се каје, откри ми козак мучно истину. Чинило се да је он нзостао од чете због тога што се био полакомио на оружје и ствари неког убијеног турског ОФицира. Будући у позадници и смогривши у противном иравцу нашег оступања труп, он смисли да га ко други неће моћи оиленити и с тога је, неопажен у ошнтој забуни, одјахао у страну и причекав док се и последњи војник изгубио у шуми, приступио је својем ужасном нослу. — Боже мој, а зашто си то чинио? узвшшух ја, потресен његовом причом. — Па наши су говорили да се ионеки пут лепе ствари могу наћи, одговори он као да би се оправдао. После те приче ја се још више уилаших. Сад се се тих да је он, кад сам отворио очи, тражио нешто по мојим грудма. Он је, без сумње, опљачкао и мене као и оног мртвог турчина. Да нисам дошао к себи он би ме опленио па бацио у шуму да у њој умрем и да. може бити, постанем храном хијенама. И с тим сам човеком ја сам безан, с њим се не могу растати, живоги наши висе о једном и истом влакну. Он иде напоредо са мном ја му не видим лица, но чинило ми се да је страшно... „Без сумње, грешно је!" рекао је он... до душе казао је то с неком тугом, но то је мало, у његову гласу није се могло чути и нокајање... „Без сумње, грешно је," говори он само за то што је залутао, казнио га је Бог; а да није залутао може бити, не би ни номислио...

— Пттт пт!... Стој! тихим гласом прекиде намах козак моја размишљања. — Шта је ? — Људи! прошапта он опет. — Ено видиш ватрицу, то је, јамачно логор. — Онда што пре к њима! — Стој! Стој! Још може бити да нису наши. Треба помислити да нису Турци... Ја мислим баш да су башибозуци. Крв ми стадо у жилама, следи се Од ужаса< — А по чему држиш да су баш они? упитах ја једва дишући. — Тадо, тако ми је иредосећање. Ето ти напасти. Силази полако, убићу коња. — Зашто да га убијеш? зачудих се ја, махинално извршујући његову заповест и скидаЈући се с коња. •— Ждребац је: захрзаће... на ето беде — пропали смо, објашњавао ми је он, помажући ми да сиђем. — А можда ово нису баш Турци, потрудих се да се умирим. — Дао би Бог! Само ја мислим да су баш они. У тај мах зачу се с оне стране, где је ватра горела, громко коњско хрзање. Козак, као мачка, полете на ждрепца, но у тренутку кад га хтеде ухватити за гушу, коњиц громким, веселим гласом беше већ одговорио на далеки поздрав. Ја се немоћно срозах на земљу, а козак замре с подигнутом руком. Беше већ касно. — Издаде нас, иодлац! прошкргута он. Шта да радимо ? једва могох прошаптати. — Ево гата, да радимо, ноче козак, после неког ћутања, брзо као да се задављивао речма, као да се бојаше да не изрече све. — Ево шта треба радити... сад је свеједно, били наши или туђинци, нас ће наћи. Мој је грех, ја одговарам. Зашто да обојица погпнемо, може се Бог на те смиловати... Сакри се ту па не диши. . а ја ћу с коњем право тамо; ако су наши — наћи ћемо те, ако су Турци... онда се номоли Богу за мене... неће ме живога пустити. — А зар нам обојици не треба бежати? — Куда?!.. Одмах ће онколити... па се не можеш никуд мрднути. А мене ће с коњем опазити и помислиће да сам сам... Рећи ћу им да сам сам... о теби неће ни сањати... а ти одмах, чим се утиша, лази све назад... све назад лази.... Е, још никако нису почеди наваљивати. .! тако и јесте: бајонет... на бајонет су натраиали. Ево шта! - Он хитно бркну у џеп и извади нешто. — Ево ово сам нашао код њега, поче он опет, дајући ми неколико златника, — то сам нашао код њега, Турчина... ради с њима шта знаш... Кајем се пред тобом... он је био жив... рањен, ами жив, тада сам и пут изгубио а не због тебе; он се премете главом, премете се .. праћну се... и ето, залутао сам... Помоли се за ме. Збогом, господине!.. Зовем се Никодим. Нек ти Господ да, те да се срећно избавиш, а ја морам да искупим свој грех. И иотражи мој пук и реци им... ја сам из војске... — и не доврши. но чувши да је ланац који нае оикољава већ близу, прошаита још само : „моли се за Никодима! — брзо дохвати коња за вођице и пође на еусрет коњапицима. Наскоро се захори бурни узвик... Узвик није био руски... Нас су, очевидно, ( пколили са свих страна, јер убрзо видех како на тридесет корака од мене пројахаше два к<»њаника у правцу к ватри.