Zvezda

БРОЈ 105

БЕОГРАД НЕДЕЉА 12 ДЕЦЕМБРА 1899

ГОД. Ш.

ЕЗДА

ПОРОДИЧНИлист

г рктп јат у трева слАТи : У}>едништву „Звездс" Коларчева улица бр. 10. НКПЛАБЕНА НИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ. Рукописи не вра^ају се

уредништво се налази : Коларчева улица бр. 10.

уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 15 1)Р. ДИВ.

И 3 Л А 3 И четв//тколг и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУПА Претилату ирумају све аоште у Срб"ји и иностранству

ЛРО.Т 13 ИР. дин.

ЗАОСТАЛИ ТИЋ — Јови Илиј^у Озбиљног, суморног лица корача по истој стази К'о неки намрштен труид из старог германског доба ; Пролази путем, којим нараштај нови гази, Дуж кога време у току наниза гробак до гроба. Одакно минула младост, уз жице медене лире Зујка студени лахор са оне стране света; Под њом љубица бледа и свели босиљик мире, По њојзи кроз мрежу сиву шарен се паук шета. На хладној и пустој стени одмара соко крила, Из којих су времена нашег чупали ветри пера. Како је прошлост бујна лепша и слађа била ! Како Је на боље дане ташта и празна вера ! Соколе, што оком мутним погледаш кроз магле наше, Твоја нас напушта муза — то дивно и страсно чедо ! Редови наших старих ах, гледај — ни за шта паше, Према светлости њихној потомство тако је бледо! Не презри унуке млаке, већ пусти сузу сада Дубоко на сломљен мач и перо што мукло ћути! Да ли ће гранут' сунце и јавом постати нада ? За сада још су мраком скривени наши пути ! Боша С. Николајевић. ? -ј јДиУ-' ДВИЈЕ ПОДВАЛЕ — Стеван МилијевиБ — Понеси, Вељо, још литру ! И мени — по киле ! Дај, учи, вина ! Испеци, дете, 4—5... Дај туце кави : шта ту да ситним. Еј, мејанџија ! Машине...! — Сад, сад! Таки! Одма'! Изволте! Ето, ето ! Узми, дете, рве чаше ! Носи још један филџан ! Мало се што друго могло разабрати у Вељиној мејани осим оваког жагора. Само што још

по неки накриви шубару на десно око и мецко пјевуцне. Гуша га изда и заћути, а многи то и непримјети. Његов се глас разаспе нечујно по мејани као оног у пустињи. Мејана је пуна гостију. Овђе 3—4 џакају, пијуцкају и пуше ; онђе 5—6. И тако, како за којим асталом. Негдје мање, негдје више. На сред мејане се раскорачио Милош Ђока. У руци му флаша а под ногама његова дубока шубара. Сагне се да је аохвати и мал' не цјелива мајку земљицу. Насандаљи је некако на ону разбарушену и неошишану косу, па чини мени. — Јес'! Јес'., господине ! Јес' славе ми ! Ми смо Ђоке од велике „карилеле" (каријере). Од нашег је племена било и јунака и „чиновника". ( Јес'! Јес' славе ми! Мој је брат, о' чиче, био поп и члан „историје" у Београду. Јес' ! Јес', славе ми ! — Еј, газда ! Камо свирачи, море ? — Знаш ти да Милош Ђока пије ? Он пије он ће и да бије. Јес' славе ми. Опет тресну шубаром о земљу и ошашоврља онамо Вељи. До мене, за истим столом, су се нешто сашаптавали мој један Борчанин и дућанџија Цинцо из Бошковца. Ништа им нијес^м могао разумјети јер су крили и увијали. Мора да су нешто важно говорили. При свршетку говора Цинцар потеже кесу ; извади банку и пружи је Борчанину Животи рекавши : — Али ако не'тедне — ? — Не бери бриге ! Кад ја кажем — ти знаш . . . Чини Живота и тутну банку у џеп, а на ме намигну. Цинцо викну још двије слађе каФе. Попи једну. Плати рачун, па скочи. — Лаку ноћ ! — Лаку ноћ ! И изгуби се у мраку. С поља дуну ладан вјетар. Лампа затрепти и заљуља се као да се ругала глави МилошаЂоке. Дим од дувана диго се као магла у долини, а у пећи букти ватра попут жељезнице кад из далека тутњи.