Zvezda

стр . 846

3 В Е

В д Л

бр. 106

нису кондензовале у типове.)Нико не зна у какве ће се форме радљивости и живота одати младе снаге нових покопења, пошто сам нови живот није коначно израдио нове утврђене правце и форме. Може се у општим цртама наговестити идеја, будући карактер нових људи, што сам и учинио у Тушину. Али није могућно сликати сам процес врења: у њему се личности мењају готово сваки дан и не дају се пером ухватити. Корили су ме зашто сам насликао негативну личност Вололовљеву а нисам дао супротни образац у новом поколењу. На то се може рећи много. РеКи ћу пре свега да ми после Гогоља у уметности нисмо сишли с пута одрицања, између осталог и зато што уметнику лакше испадају за руком негативне личности. Сам ^е Гогољ покушао у другом делу Мртвих душа нацртати позитивну личност и претрпео је неуспех. А други тим пре: у последње време нико није ништа дао у тој врсти уметничкој. При том то је стари прекор који је чињен истом Гогољу : зашто у Ревизору или Мртвим душама није он изнео ни једнога доброга човека! На таква питања нема се шга рећи! Ако сам се негативно понашао према Рајском, бабушки, чак Марти и Вјери, то зашто нисам имао право да исто чиним и сВолоховим! Но сам и код њега нашао позитивну црту, искреност, и зато сам добро добио од старих поколења. Тога Тушина, велим, позвала је бабушка у помоћ и он ће јој адслужити службу као што ће сви честити, здрави чланови нових поколења одслужити службу Русији, разрадивши, довршивши и утврдивши њен преображај и обновљење. Је ли потребно да објасним при крају значење другостепених личности у роману: Козлова и жене, мимогред помољена чиновника, семинариста Опенкина, тип старог руског маркиза, Тита Никонића, бабушкина пријатеља, најзад шарену гомилу руске „крјепосне" послуге? У учитељу Козлову изнесена је личност руског учењака, трудбеника, с наговештењем на учешће руске науке на обломовском друштву. Не имајући ту под собом и око себе никаквог земљишта, наоколо никакве сФере, никаква круга за плодотворно развиће науке, он, заборављен, отеран у неко глуво место, без књига, без новаца, бори се и проводи бедно, оскудно животарење усрец људи равнодушних према науци. У њему гори искра љубави спрам знањв, не као у степи нема за њу хране, земљишта, заливања, нема где да се баци семе и оно се суши у њему саму; а његово ватрено срце изабрало је за кумир ништавило, идола који је створен бескарактерношћу средине. То је његова жена. Цео његов ум одао се науци, цело његово ватрено срце предало се тој бедној другарици. Ни тамо ни амо он није нашао одговоре, сагорео је и угасио се усамљено, у чистом пламену своје љубави. У личности старога чиновника, семинариста Опенкина, пао ми је под руку један од безбројних примера пијанства, тип Руса који је упропастио у вину све своје, и прошлост и будућност, обично тиранина своје породице и терет целом кругу у кок живи. А где он не живи? Та црта из рускога живота готово је неизбежна

при сваком сликању обичаја! Као лака сенка. прошла је и у мом роману. Међу послугом мене је обично занимала сељанка Месалина Марина и њен сурови, прибрани муж. То су, како се опомињен и сам и други који су били 1849. на Волзи, и блиско упознати с домом мојих рођака, то су живи, стварни потрети тадашњих млађих као и лакеј Јегор. Још више у саму бабушку и њене унуке, како сам касније видео, увукле су ее неке светле, боље црте блиских ми личности, дакако у целини но типично, при савршеној разлици у догађајима и смислу романа. При погледу на одношаје мушких карактера према женским у целом роману, не могу а да не видим у сваком од њих особит начин или врсту, речју карактеристику љубави. Например преоблађивање фантазије, артистичке и нервне тракције у наклоностима Рајскога према свима његовим идолима. Насупрот њему код Тушина однос према Вјери има чист и дубок, пун смисла и свестан характер човечје наклоности, неугушиване ни осећајношћу ни ситним самољубљем. Та наклоност долази код њега из најглавнијих особина његове и Вјерине личности. Она је снажна, не да да се сломи, он мушки сноси „погрешку", „несрећу" Вјерину, . како он назива њен пад, пред којим се не би могла одржати друга, мање дубока"и мање свесна природа. Затим је тако исто неразрушива страст дубока, прибрана, но чисто животињска до суровности у грубој, некултивисаној природи мргоднога и тупога Савеља према његовој жутоокој, неверној жени. Даље узајамна, весела и светла као пролеће љубав између Викенћијева и Марте, распаљена и уљушкивана самом природом, као љубав птица, и која је добила смисао њиховим светлим, природним погледом на живот и на себе. Најзад, кротка, безусловна нежност б Јлешљиве, слабе Нате коју је сломила и довела у гроб не само обманута љубав, но уопште суров дах живота. То Је рајска птица која је и могла живети само у своме рају, под тропским небом, под сунцем, без зима, без ветрова без грабљивих канџи. Све то што пишем сада, понављам, није ми се представљало тако јасно и тачно као што сам увидео после кад сам свршио свој последњи роман. Бјељински је с правом придавао велики значај уметничком инстинкту. Личности, а заједно с њима и алузије на њихово значење, биле су у клици у мени и водиле инстиктнвчо моје перо. (наставиће се)

ПОЗОРИШНА ХРОНИЕА Женски пријатељ, к п меди/а у 5 чинова од А. /^има Сина. Дима Син је један ванбрачни син. Свако дете рођено ко аил« (од петла непозната) о?ично је познато по матери, али Дима Син, човек у сваком погледу изванредан, био је познат само по оцу. Његова мати, пу-

\