Zvezda

кр. 107 3 В

рука обви око њена струка. Све до тада нисам се усудио да је пољубим, сад јој покрих сузчма орошено лице врелим пољупцима. Внао сам да ме воли, и недељама борио сам се са мојом страшћу. Моје усне горијаху на њеним, моја рука шашољаше њену свиласто меку косу, и мрачна сенка скривала нас је од погледа мимопролазећих. Само један светао зрак што кроз спуштене завесе из спаваће собс њене мајке светлуцаше до нас кроз густо џбуње. Можда беше кукавички да одуговлачим и ипак ја и без воље скањерах се, док најзад не упитах : „Флоро, хоћеш ли моја да будеш ?" Нзене меке руке обвише се чврсто око мога врата, и ја осећах на моме срцу куцањ срца њена. Тако се ја венчах са њ >м. На(иа свадба била је у тишини, не — да не кријемо — ми смо је тајно светковали. Јер Флора ми признаде, што је до сад прсћуткивала, да је она са своЈ!>м рођаком заручена, и да њена мајка никад нашу свадбу не би одобрила. „Она га сматра као свога сина, и неће ми никад дозволити, да моју рзч погазим. ДоцниЈе ћемо ми наше венчање признати, и она ће нам признати. Али сад драги мој никако. А ја га се бојим, ја га мрзим, он је права цепаница". Моје се руке стегоше у песницу, кад чух дрхтање њенога гласа, био сам у стању да читавом свету таквих цепаница на супрот етанем. Она је била мени све. Ми дакле побегосмо, одведох јадну сељачку девојку, више нисам могао учинити, па да је била под туторством канцеларовим. Одведох је собом у велику варош, за којом је тако чезнула, погодих мзолиран сган у најлшшем предграђу, и бејах срећан, — на жрлост врло кратко времеПосле три месеца помеша се у мед моје љубави пелен разочарања. Код ње то не беше. Она се опираше да својој матери саопшти о нашем венчању, али најаад пристаде. „Ја сам тако срећна, и био би грех,рушити мој м»»р" преклињаше она. И кад сам пролро са мојом намером, и саопштио јој ту вест она зловољно рече: „Зар ти нисам казала", и баци одговор у ватру. Мати јој беше непомирљива, и кад год је писмо дошло, лрхтало је и пчакало сирото дете, и сва су писма била судбине првога. Морам признати, да мојој сујети није 1аскало, да будем на силу зет. Флора се смејаше кад јој ја то без оклевања саопштих „Шта мари то, зар се нисмо већ заситили једно другога". Она се осећаше са свим срећна, и њено јасно пев< ње испуњаваше сзу кућу веселошћу. Мени пак беше досадно. Роман је био при крају, и жена моја постаде ми досадна. Она изгледаше млогО да зна, а сад се показало, да ништа не зна. Зато што је умела слатко да слуша, ја сам мислио да зна и пријатно да ћерета. Ја сам купио канаринку, а сад беше спала боја, и остао је само врабац, чак и у најлепшем оделу најбољих лондонских кројача, није ми се више допадала. Ватра моје страти згорела је у пепео, и ја бејах под управом једне будале, чија се песма разлегаше по собама. У том се деси, да ми је стриц умро, и мене одре-

3 Д А стр . 855 дио за јединог наследника. И тако ја бејах богат, и са мој >м сељачком женом могао бих лепо живети, да мој стриц није имао једну рођаку, чија је породица с правом гледача у њу као б^гдућу насљедницу његову. Може бити да је свест о томе, да сам не знајући уништио оправдана очекивања, баш и пробудила мој интерес за Маду. Из интереса бива саучешће, из саучешћа љубав. И тада долази најтеже, свесност, да сам јој постао мио и драг. Нисам имао куражи, да јој понова признам, да сам везан, пошто сам у почетку из сујете коЈа се да извинити, то прећутао, стидио сам се учињене глупости, и та глупост стајала је као .џин између мене и девојке, коју љубљах, једног тренутка бејах готов да ј >ј све признам. Вејасмо сами у соби. „Мади" прошапутах ја, и твда ме реч издаде, и ја се окретох у страну. Мади ме погледа, и срце ми поче јаче да куца, она је мислила да сам хтео да кажем : Мади, ја те љубим! Знајући да је она очекивала да чује — што је у осталом имала и права да очекује — тако ме је потресло, да је застала реч коју сам хтео да искажем. За срећу уђе њена мајка у собу. „Морам да Вам се нешто исповедим, — муцао сам ја опраштајући се. — Ја ћу сутра опет доћи, смем ли, Мади — ја морам". Ишао сам полако у мој стан, срце ми беше тешко као олово. Стид и бол пекао ме је. Флора је била у соби, и ја чух звук мушког гласа, инстиктивно осећао сам да је то — „цепаница", који ју је напоелетку нашао, надимак је био умесан; то је био снажан здепаст човек, са ниским челом, грубим вилицама. Флора чучаше дркћући код камина. Бејах изненађен, даје тако уплашену видим, али ми његов дивљи гнев објасни све. „Моју жену — рикао је он — моју жену! Дајте ми моју жену натраг". Дадох му је без приговора, умирих га, изјављујући да је може одмах водити Мислећи да ће имати муке са мном око тога, његова се љутња претвори у чуђење, а чуђење у радост. И они ост?више моју кућу заједно, пошто је Флора с благодарношћу примила моја племенита уверавања, да се ништа не плаши, да ће бити тужена због бигамије. Кад сам сутра дан Мади потражио исповест је испала другчије, но што сам мислио, и њен пристанак дао ми је опроштај, аревео Алхазен.

критичка ( пажања Ив. Гончарова (наставак)

На тај начич ма како да је скроман ступањ мога уметничкога дара, но и код мене је био необјашњив процес стварања т.ј. невидљиво за самога уметника, инстинктивно оличење пером или кичицом ових или оних