Zvezda

ср. 866

— Ирма Сантини? Она сентлметална девојка што се беше онесвестила кад ти напусти колеж за навек? — По чему то! Не, није она! Тиче се једног смиреног и простог створења, као што ти велиш, драга Јелена. И окрете се с осмехом најстаријој. госпођи. Ова се насмехну, исправи се мало на дивану и рече Газдвајајући на слогове: — Да чујемо онда, каквог ти је доказа дало то смирено створење о чистом и правом пријатељству. — Али само да је то што ћеш нам приповедати з_нимљиво. Иначе ћу отићи. И I оспођа Кастелани се мало подиже. — Врло занимљиво, уверавам те. Данас могу све да приповедам не вређајући тајну. К&д се заволесмо ја и Ђорђе, моји родитељи, тек што то приметише, отпочеше праскати по кући од беса! — Он је раскалашан! Хтео би твој мираз а не тебе! Он је коцкар и женскарош! Нема ни пребијене паре! — говорио је мој отац, «— 'Гебе су занели ширити поручникови? Чувај се: ја ћу те опет повратити у завод! — додавала је мати. Али у шеснаестој години, знате већ, не чува се ни од чега, била сам заљубљена као луда у Ђорђа. Кад би био одиста коцкар, женскарош, човек покварен, ја то никако не бих веровала. А погрешке пак, које га снутаваху, чиниле су ми га интересантнијим. \т после онога дана, нема више лугих часова чекања на прозору да га видим где пролази! нема више писама бацаних ноћу са бачкончића моје собе. Оштро су мотрили на сваки мој покрет. Вила сам тужна и моја наклоност према Ђорђу чинила ми се као удвојена. Намере да се одречем свега и да се закалуђерим; намере за бегство и самоубиство, мењале су се у мојој памети с вртоглавном брзином. Од мога рођака Данта дознадох да ме је Ђорђе већ запросио у оца, и да мој ^отац у мало што није изгрдио посредника!... Нисам видела Ђорђа два месеца, И нисам знала како бих му отпратила једно писамце. написано још пре две-три недеље. Једнога дана кад моји родитељи беху приморани да учине једну од својих пгсета, које беху због мене занемарили, оставише ме код куће под највећим надзором куварице и собарице мам^ине. Собарица красна, интелигентна девојка, одрасла у нашој кући, тако рећи моја сестра по млеку, веома ме је волела Обећавајући : ој поклон одведох је у своју собу. Закључах врата обрнувши два пут кључ, и савих јој руке око врата. Сиротица повика: — Пресвета Богородице! — Можда је помислила да сам полудела! — Ћути, Емилија! Ти ми мораш помоћи; не могу даље живети овако! Погле, каква сам се начинила! — И да би се сажалила, заврнух један рукав и показах јој омршалу мишицу: — Боже мој! Будите храбри — одговори. —• Слушај; или ћеш ми помоћи или ћу учинити какву лудост! Ти мораш отправити ово моје писмо. Одговор, који ће бити теби управљен, отићи ћеш да примиш сутра око подне.

Учини ми се да Емилија бзше побледила, читајући озго написано име маркиза Фабриција. Алм ја не разабрах за узрок. — Госпођице, та аита велите? Да издам вашу добру маму, ја? *Не могу ни пошто, не могу! — одговори, При том је дрхтала. — Поклонићу ти десет Франака.... прстен.... све што хоћеш. ' Ништа. Нисам могла успети да је поколебам. — Хоћеш дакле да ме убијеш.... или да се убије он? — протепах. — Апи ни убиство... Не доврших реченицу; осорљива и строга, почех отварати врата да изидем, кад ме она шчепа за руку: — Чујте, госпођице! — а сузе су јој сијале — Закуните ми се да ме никако нећете издати, и пишите господину поручнику да не говори ни он ником на свету1 Ево ме, готова сам чинити све што хоћете. Загрлих је, Мислим ла сам је називала именима слађим него пријатељица, него сестра. Вејах изван себе од задовољства. — Е, па добро. Собарица која допушта наговорити се да отправља писма и да прима одговоре није баш... — Не, допусти да довршиу — рече маркиза Ђина и немој се подсмевати Ирма. Видчћеш... Пошљзм писмо за Ђорђа; даље тако сваког другог или трећег дана слала је моја писма и примала одговоре које је Ђорђе њој адресовао. Чим сам их прочитала, поверавала са« их њој да их затрпа на лно свога пртљага, где их моја мати није могла пронаћи. Сећам се да увек кад ми Емилија достављаше одговоре, дрхташе, блеђаше и узпис&ше. Једног дана, кад је једно извлачила из шпага, испаце јој на земљу пола листића, исписано, и мало згужвано Емилија се одмах саже да га дохвати, али ја, брже од ње, дохватим га и прочитах. Емилија, покривши лице рукама, паде предамном на колена јецајући: „опростите, опростите! Врло расрђена због онога што сам прочитала, дрмајући је за једну руку, дрекнух: — Објасни ми, шта значи ово? Листак је гласио: — Ђор^е, и ја те волим још вчше него госаођица, ја %у ум.рети ако ти мене не волиш•' — Шта значи? Објасни ми! — наваљивала сам. Подиже се и бришући очи, погледа ме ведро и рече : — Умирите се. Нисам учинила никакво зло. Има неколико месеци, видећи да господин поручник пролази сваког дана, и сећајући се да ми је једног дана при сусрету на улици, не знајући ко сам, рекао: — мила лепојчице! — мислила сам неко време да он пролази због мене испод прозора. Вила сам помахнитала оних дана. разуме се. Али кад дознадох да он због вас пролази и да вас воли, претрпих грд»н бол! 0, велики је бол био то! Ја сам га волела; ја га волим! никако га нисам могла избити из памети. Али, кунем вам се, госпођице, да он не зна ништа; пре бих се убила него што бих му казала штогод. Ја сам сирота собарица, будала, али часна. Немајте бојазни, госпођице, будитејЈспокојни! Ове глупости сам писала пре дужег времена, једне ноћи кад не могох заспати. Тако сам излила свој бол.

\