Zvezda

бр 108 и 109

3 В Е 3 Д А

стр ' 865

Гле! Као очарана, хипнотисана она погоди моју жељу, нечујно изиђе из тамнине између дрва, и некако дрвеним гласом упита: може ли се к мени ? Збуним се и нејасно промрмљам. — Да како... разуме се, може... Причекај само... Дуго, у мраку, не могу да нађем кључинипу. Напослетку отворим врата, и неприродно шаљивим тоном рекнем : — „М^лим, рекао је Собокевич.* — I амо на тренутак, одговори она сухо, уђе у собу не погледавши ме. Примакнем јој столицу, седнем према њој, у ухватим је за руку. Она ме псгледа, осмехну се, али одједном усне јој уздрташе, у очима јој сузе. — Јелена, шапнух тихано, — Јелице! Она не одговори. Понових, али без нежности, и слегох раменима. Шта имам још да јој кажем? — Јелена! — опет почех, раздражљиво. — Треба је прибрати, — додам, осећајући да говорим глупости, Она једнако ^ути Вуби јој стиснути, у плавим очима, — упрла их у пламен, — виде се сузе. Одгурнем столицу шумно, брзо закопчам сва дугмета на капуту, метнем руке у џепове, пођем ходати по соби, обрнем се два, три пута, опет седнем на столицу, заклопим очи, упитам са хладним подсмехом: — Па шта желиш од мене? Погледа ме брзо и зачуђено, хтеле нешто рећи, овједном покри лиие рукама и почне гласно, грчевито да плаче. Бришући очи марамом, говораше непрекидано, јецајући : — Не смеш тако да говориш... како... сме-еш.... кад сам ја... тако била према теби!... Ти си варао... Ти способан. . само за... то... да будеш... фамилијаран! — Што лажеш? — прекинем, ти знаш да сам се ирема теби понаа ао искрено, дружински. Јесам ли био обвезан на што више? То је киско, чим човек стане жени говорити са „ти" одмах уобразити нешто. Ја ваше љубави нећу, хоћу нових, простих односа. Кад би се ја и ти баш и сјединили, онда по чему би морали бити још и до смрти везани? Ја сам збуњен, али ме ти разумеш. — А ја нећу твоје декапентске дружбе, викну Јелена и скиде мараму с очију. Шта значе ти твоји нови односи? Шта си ти мислио? — настави уздржавлјући јецање и гледајући у ме упрто с мржњом. — По чему си ти уобразио да је са мном могућно брбљати? Јесам ли ја у чему гора од тебе? Ти не смеш мислити, да ти се ја намећем... Али питам те само: што не даш ни помислити, да ја останем с тобом? Ја сам сама, мене чека ужвсан живот негде у сеоској школи; ја ћу ићи тамо ; али и ја сам људско створење... А ти... ти пак не можеш ни да замислиш како ја мрзим све вас — неврастенике! Бар Једну кап савести, бар једну јоту за друге! Боже сачувај! Све за себе! Себичњаци, самољупци! Све чекате, да се ваш плашљиви живот преокрене у нешто необично! — Јест, рекох љутито злобно, и устанем. Дат им је само један живот, и то на некаквих педесет година,

од којих петнаест оце на детињство, четвртина На спавање. Зар то није смешно! Јелена пак опет притиште мараму на очи, и поче плакати новом јачином. — И зато се ти данас онако подло с&кри од мене? — рече гадљиво. — Ти опет лажеш, кријеш се само иза тих охолих и надутих (Јшазз. Невероватном брзином дочепам притискивач и свом снтом лупнем га о сто. — Иди! викнем бесно. Очас охладих се од страха, шта учиних. Видох како Јелена поскочи, одмах преста плакати, а лице јој се од једном преобрази, под детињским страхом. — Серјожа! — слете је са усана у неисказаној нежности — Иди! — повичем опет, али већ друкчијим, жалећим гласом, ганут сажаљењем до дубине душе Она строри врата. Ветар, кно махнит, Фијукну на оплату, улете у собу и зачас уга^и лампу. "Паднем на постељу, заријем лице у јастук, шкргутнем зубима, бејах опијен својим очајањем и својом бољом. Тополе хује и фијучу у мраку... Али мени као да је све то по вољи." „Свеједно, свеједно!" понављам с мучичачком насладом, — хуји ветар, брује дрва, лупа оплата, некакви узвици и јауци у даљини спајају се у дивљи хаос. Живот ме као в етар дохватио, 0 тео мм вољу, скренуо с пута циља и смисла... па ме носи некуда у даљину, у смрт, у мрак, у очајање, безнадежност!... Сад, пишући ове врсте, често мислим: Боже мој! Кад би се живот могао поново отпочети, та ја бих се ухватио и за наЈтежи, најмучнији, пун рада, ропски живот, али радостан, испуњен радом без сна и одмора! Тешко слабим, осамљеним, — и беспосленим! аревела — вет —

ПРИЈАТЕЉИЦА — АсШаМе ВегпагсИт Три госпође, седећи покрај камина у салону домаћице маркизе Ђине Фабрици, најмлађе од свих трију расправљаху живо о пријатељству међу женама. — Нећете ме уверити; права пријатељица никад није постојала, не постоји. нити ће икад постојати! изрече смеђа госпођа Кастелани, мршава женица, жива ватра, удата пре кратког времена за једног рођака маркизе Ф а брици. — Е, ти увек са својим уобичајеним мудровањем— одговори на мах најстарија госпођа, висока, величанственог изгледа и косе пр; времена оседеле. — Међутим — доладе маркиза Ђина — могу те уверити да је ствар, може бити, ретке, али је има. Срећне су оне које се намере на такву. — Мислиш ли ти збиља то што говориш? Па имаш ли ти онда праву пријатељицу, ту реткост? — Сад не. Али сам је имала пре неког времена.