Zvezda

стр. 870

лило, оида се прекрсти па ора разбијн, а кад тамо, а оно ора шупаљ и ништа нема у њему Сад, то домаћину и домаћима никакве бриге не зада, него сви у глас нрсну се смејати. и први домаћин повиче: „Нечуј Боже шта пси лају" и сва чељад очет за њим повичу место „амина" то исто : „Нечуј Воже шта пас лаје," И на томе се сврши, и то нам највлше сведоча дн наш народ није сувише сујевјеран. јер друкчије то би читаву кућу сневеселило. -- Један ера, ком је мало било да узме ора па у кући за вечером да тако благосиља, него је хтео да благосиља на пољу, и да буде ближе неба; зато остави сву че^вад у кући, и каже им да они из куће само вичу: „амин" а он изађе на поље и попење се на плот ; узме каиу у леву руку а ора у десну, и иочне викати : „Како овај ора био пун тако била иуна кућа скроба и скорупа и другог берићета" а они сви из куће повичу; „амин". Како овај ора био пун, тако била свагда пуна тиква ракије и кеса новаца, и мешина катрана" а они опет из куће повичу : ,,амин" Опет ера почне : „Како овај ора био пун — — 11 но ту му се омакну ноге, и посрне с плога, но непадне на земљу, него му закаче пеленгаће за плот и обеси се стрмоглавде па онда повиче : „Ја сломи врат" и они из куће оиет сви повичу као и досада : „Амин" Ера није се могао сам да пзбави. већ оиет висећи стрмоглавце о плоту запомаже „Ај помагајте ја се обеси." И чељад из куће опет сва у глас као што их је изучио повичу : „амин". Најпосле дођу комшије те га скину с плота. - Католици место бадњака имају тедно маио обично брезово гранато дрво, које зову: Христово дрво — И које сво оките пантљикама, колачима, јабукама шљивама и различним стварима, и углаве га усправо на сред астала које неколико дан* тако стоји, и обично деца скидају колаче и беру јабуке. У Француској имају измеђ осталог и тај обичај да се у очи Божића сву ноћ веселе и да освану: а тако исто у очи новог лета, и у очи њихова три краља. Премда је република они опет славе и празнују три краља.

Шумадинка 1852. г.

љ. п. н.

ШЕРША КРИТИКА

Откад је Бг. Алфред Кеманер-Кер победио у спору с музичким критичарима Тааертом и Лаковиц^м, људи су постали према уметничкој критици врло, врло опрезни; али не мање и према литерарној критици. Да ова по^ледња болује, шта више да врло јако болује, то је по-

.. I

свећенима већ одавно јавна тајна. Баш на овоме пољу јако се греши. Сваки, који је једном написао какав чланак за неки паланчански лист или неколико „вицева" у „петећим листовима", осећа се позван да критикује производе својих старијих „колега". Шта се при том појављује, може се читати у сваком буџаклијском, политичком или псевдо-литерарном листићу. Не обзирући се на то, што овим људима недостаје свако разумевање у литерарним илп уметничким делима која оцењују, они сви пате од једне велике погрешке, маније за закерањем. Они мисле да су особито велики критичари или знаоци, кад у сваком, ма и најбољем делу нађу неколико „погрешака", које ће, разуме се, раширити с највећим задовољством, док се лепоте дела или сасвим прећуткавају или прелазе с неколико речи. Тиме хоће да се покажу као страшно „блазирани", хоће да важе за људе. којима у осталом ништа више не импонира. Друга врло велика погрешка, коју чине и неки прави, од заната критичари, јесте одступање од предмета. Напише ли на пример неки Шлезвиг - Холштајнац какву књигу, која заиста заслужује да се похвали, критичар вели: „Дело је без сумње од вредности Човек )е у искушењу да га сравни са Штормовим списима, до којих она, као што само говори, ни најмање не досеже. Ипак неће требати Шторм да се стиди ове ваљане борбе и т. д." У овом се тону продужује. Је ли то критика? питам ја. Може се не узети за зло каквом незрелом гимназисти, ако мисли: „Б>се покааује угледа на Гетеа; разуме се да се он не може ни таћи Гетеа ит.д." Озбиљан критичар треба да се већ давно отресао ових мишљења са ћ п чке клупе. Није стало до тога да ли се лело може мерити с овим или оним другим делом; оно може ипак за то бити добро. И аутор сигурно не шаље своју књигу критичару да од њега чује суд о Шторму, Шилеру, Лилинекрону и др. већ он хоће суд о своме делу, о својој способности или неспособности. Има много писаца који као критичари слеаују правилу, ја неКу да имам уза се никакве богове, тј. ја сам сам уметник, ја сам »е шки уметник; ски остали мордју ишчезнути преда мном ; ја не трпим да ми ико спори првенство итд итд. Такви писци пишу. по правилу нападне рец^нсије на дела, која би можда могла да чине конкуренцију њиховим депима. Многи од наших цењених „великана" богати су овим погрешкама. Праву супротност налазимо код литерарно-импотентних, тј. код оних, који не могу да даду оно шго би хтели. Они се заносе оним делима, која су близу њиховог унутрашњег мишљења, која су им из „срца извађена". Они одушевљено певају похвалне химие и стављају свјје клијенте, ако се тако сме рећи, свом смелошћу уз прве литерарне и уметничке величине. Сад ћу да говорим о ствари, која је сигурно већ неком пала у очи и због које је већ неко тресао својом оседелом или неоседелом главом. Мислим на страст за „биографијама". Је ли ту на пр. неки млади писац или један који би то хтео да буде, он тражи некога, чија су му дела у неколико позната или о којима су се овде или онде повољно изразили. Одмах пише почетник биографију о овом човеку, пуну хвале и одушевљења,