Zvezda

3 В Е 3 Д А

вр 103 и 109

или уморно плете уза степенице дома, или каквој радњи, где ће да купи међупрст чаја? И, нарочито, помишља ли она да има нечег заједничког између нас ? Наљутише ме тб мисли; знам да је глупо ожалошћавати себе и тужити се; али ипак, невесел<= мисли и сећања гомилама тумарају ми кроз мозак. Хитам дома, и одмах се лаћам спремања за пут. Та каквих сгвари ја као имам ? Отворим корпу: неред, набацано. Извучем испод кревета неки куфер: писма, хартије, ноте. Зароним у посао. Ту су све моје успомене. Тај куфер стари ми је пријатељ. Испрва је путовао са мном, а то је било још онда, кад свм тек „ступио у живот", т. ј. ишао на југ, на универзитет. Чудновато, колико се живо сећам тих дана на путу. Сећам се и тога, како сам се посм&трао у огледалу, на стаиици курско.ј, и мислио како личим Шопену; сећам се, како се по вагону крет <Јху светлост и сенке, — на пол»у сија топло мартовско сунце, мимо прозора лете клуг.ци густа дима. Снежне пољане блистају као љуштице мачјег злата; блистава даљина мами на југ, нечему младом *и веселом... После тога, велики, шумски град, пролеће, у свему нешто нежно, лако, јужно.. Град, тамо на северу, у коме остаде моја породица, растурена спахијска породица, већ је врло далеко од мене. Тадајош нисам могао знати, да сам са завичајем и родбином изгубио и по следњу везу, заиста последњу. Јер зар ја сад имам ролбину, завичај ? Кад нема рада за родбину и завичај, нема ни везе са њима. Друштао је таца живело глухо. Сгарија браћа су саоју улогу одиграла и растурила се по беломе свету. Миађа? Једни нису хтели, други се ни;у осећали снажни >а наставе прекинут рад старије браће. Друштвени се живот умртвио... И за мене насташе дуги самачки дани без рала, без мете у будућности, и за мало па и убоги. А сад нема никаквих веза са родом и завичајем — нигде свој кут, занетрина, пристаниште. Врзо сам остарио, изве. трео орално и физички, постао сам просјак, јер таки сам г;лрађујући кришку хлеба; слободно време посветио сам :ее меланхоличном размишљању о животу и смрти... Ето, тако.се и мој карактер кристализовао, и просто тако ми прођз младо^т. Ираво рећи, немам се чега ни сећати. Па ипак угпомеке нав љују кац год мећем руку на оаај свој издрпани куфзр. Свакад, кад мећем у њ своју опрему помислим: ево, неповратно прође још једна година; откинут је још један део мог живота... Соли ме да о том говорим. Један за другим нижу се у сећању дани, проведени у тој с би; пуни су м >јих не)дређ:них нада и снова, и као да је у нама било нешто младо и добро. Сећам се и оних давнашњ >х дана, сликају ми се магловито. О тим данима причају читави свежњи писама. Писма родитељска и сестринска, отуда са севера; још једнако ме очекују о празнипима, туже за мном и нежном љубакљу брину се као о детету. . .Писма прве љубави, првих другова. .. Како који свежењ погледам, срце ми јадује.

Оштар звук звонцета примора ме да брзо устанем с на :лоњаче и да се дохватим капе. Јелеиа! Узнемирим

се, устумарам по соби, спреман да и кроз прозор скочим Чује се и њен глас, већ је ту. — Је ли код куће Сергије Никола : евић ? — Јесте, изволите, молим вас ! Отворим врата, прођем кроз кујну, па отуда на двориште, и док је ушла у собу Јеленч, ја сам већ заишао иза рогља... Имам некакав глуп страх од тих „озбил.них разговора". V Лутао сам по улицама до мрклог мрака. Свуда мртво, тужно. Допловише суморни облаци, ветар ојача, а сух бурјан са травишта полети у језиви мрак. И на мојој души стушти се, биваше све тамније и мрачније, У градској башти суморан сутон, који узнемирује живце. Сецео сам на некој заборављеној клупи, ту под сгарим дрвима баштеним. Дакле сто сад где је мир — на гробљу! (мишљах). Или ј« зар нешто ужасно и моћно у смрти ? Не, смрт је ништа, празнина. То и јест оно, што нас од смрти плаши, и ништа лруго. И само нам је тиме она страшна. И на гробљу је тако; мртвило, сутон, ни душе; гробови, и само гробови, обрасли травом ; трава свепула, пожутела, тихо шумори. Где ли је Јелена? сетим се по кат-кал, изненално. Та она је сама самцита, и чами, не нада ми се, и опет чека... Можда је овде негде у башти ? При тој помисли сетих се на мах н та пријор Гајстербах вели о ветровитим данима и душама- обешених људи, па упчашен подигнем се с клупе. Што да се сакријем од ње тако подло и плашљиво ? Што да с њом не разговарам? Ма, иначе, шта бих јој могао и рећи? Саеје^но ми је то, да одем Зини.,. Али не може се, пет часова, отишла је. Седнем опет, и упрем сталан поглед у језну т. чку, хтео бих да схватим и обухватим ово што бива у мојој души. Ззезде на мутном небу свет е бледо и туробно, Ветар подиже прах по стазицама готово мрачне баште, а с дрвећа опа.ча лист. Нада мном, као уздржан шапат, иепрекидно и све јачи шум и шушорен.е дрвећа. Ветар, као жива душа, или као дух какав одлете, кружећи ка удаљеким ст.-хзама, а старе тополе тамо захујаше врло тужн^, чисто ти је тешко и горко; и јека њихових вр хова спаја_ла се са мојом сетом, опоменух се на сто старих сетних поређења... Као ветар лишћем, тако се и судбина иг^а животом мојим ; нити сам ја крив што не могу голим грудима бури живота на сукоб да ицем ! Већ је била ноћ кад сам хтео да и кући одем. Притиснут суморношћу и тугом, гоњен ветром, клонуо, без снаге лутао сам по улицама. Напослетку ево и мога стана; између дрвећа вире кроз мрак осветљени прозори Тамо ветар Јруји, лишће шуми а овце затишје ; сухе гранчице бршљанове »вушкају се, као у сну, над прозором моје собе. Собу осветљаваше лампа својом једнаком и мирном свЈтлошћу... Куда ћу сад? ТСо ме то гони у ннпознату даљину, у саму ноћ, пред п.лу-мрачна врата, и дуг, умирући јаук локомотиве? У страху застанем. Дошчо м>1 да повичзм : Јелена !