Zvezda

102

8 В Е 3 Д А

По предмехима његових песама, а нарочито по наслову ове збирке „Књига о љубави", чшш се -ово питање излишно. Какав моасе биги до лирскиг 1 Међутим, мени то тако не изгледа. Код лирског песника преовлада увек индивидуалност песникова над самим предметом. Све о чему песник нева, толико се косне његове душе, да је песма проет излив оних осећаја и узбуђења што их је сам нредмет у души песниковој пзазвао. Може се рећи да је песма исповест лирског песника. Он у своје ооећаје, тако реКи, обуче сам предмет који га занима,- и ми само кроз његове боле или радости расиознајемо саму ствар. Док код Митровића душа изгледа увек чиста и бистра као вода у извору, где се огледа све што крај њега мине. Митровић врло добро опсервира и анализира, али нигде своје ја не испољава. Предмет његове песме јеувек: туђи осећаји, а он т хак ретко где узима и саучепЈћа. Митровић је песник витпе интелектуалан, песник опсервадије и фантазије. Прочитајте само пажл.иво „Дон Рамиро", и „Пол.убац" па ћете се уверити о силној Фантазији Митровића, а још ћете већег доказа наћи у „Фантазији о л>уоави." Можда и осећа, али то брижљиво крије — ћути и трпи. Бар тако у песми изгледа. Па зато он и не загрева, зато он и није топал, заго он и није песник младежи. па чак некима изгледа као да нема нодахну&а, да оскудева иолетом. Такви оцењивачи су духови прости, хоји не уживају у сензацијама ретким и изванредним. Ко у томе ужива, мора силио заволети : „Два витеза", „Најтежи грех" и „Мртав витез." Митровићев је таленат, као што већ номенух, извор бистре воде, кроз коју нродре лик сваког предмета који га се косне, али воду не мути и не узбуркава. Зато Митровића може волети само нрави љубитељ поезије, човек утанчаног укуса и деликатне душе. Ове Митровићеве баладе и романсе имају у себи нечег врло отменог, нечег, ако се не уплашите од те речи, племићског. Ова збирка као да носи у себи неку идеју водил.у, оне су као резервиеак израз неке више, светле замисли, јер из њих као да осваја један јачи општији принцин те изгледа као да су ове песме потекле из једне веома широке, чисто недокучљиве идеје о љубави. Прочитајте у јсдној седници ову малу збирчицу, па ћете осетити као да су све ове песме повезано једном истом основном мишљу : поштуј .љубав, то је светиња најтежа. У Срба несника било је бујнијих, силнијих песника, са већим полетем, али ни у једнога, како се мени чини, није јаче ни страшније исказана љуоав као осећај свети. нити је ислољено толако религиозног чувства нрема самој Љубави, као у ово неколико песама Митровићевих. Штета што ко од наших глумаца, који има бољу дикцију, није узео да издекламује ко.ју од ових песама! Том би се приликом нарочито истакла та потајна, мистериозна страва љубави.