Zvezda

3 В Е 3 Д А

89

ним околностима, а то су — наше болницс." Овоје онај моменат из ове расправе, о коме сам ранијевећ споменуо, да је управо главнипо кретач њен, и да је донскле и оправдан и посве разложан. „С тот и за тјј цељ, зл културно нчродносну мисију, поди.жимо најирв болнице, јвр Демо ол њих имати двекористи: и за наш нарол ов !в у Србији, и за наш народ ван границп Краљевине Србије,..." вели Вг, Петровић на једном месту (стр. 11) своје расправе. Питање је сад само, да ли би оснивање медицинског факултета у нас, штетно утицало на подизање болница, кад се на пр. зна, да ни „Општа Болница" (А 11 § е ш е 1 п е 5 Кгапкепћаиз) у Бечу, која је тако стара и нвподесна, да не одговара не најскромнијим захтевима данашње медицчне и хигијене, — да и непомињемо друге зградз по важнијим европским местимз, које и Бг. Батут наводи доцније у сво јој књизи (стр. 57 -58), — ништа не смета тамошњем медицчнском факултету, да важи као један од најуређенијих и да заузима први ранг међу сличним установама у целој Јевропи. Другим речима, с почетка се можемо задовољити и мањим бројем болница, па из њих онда задобијати, освајати и напредовати, но непрестано одиагати ово питање (о подизању медицин. Факултета), које је тако прешно, на боља времена, јер само помишљати, као што то врло умесно вели Вг. Батут (стр. 60), да су арзи оснош данаш■ њих највеИи'!' мед>>цинских факултета биии, може бити, /ош много скромнчји, него што би данас били у нас. Мени се, шта више, чини, да би оснивање медицинског факултета код нас, изазвало и јаче и жнвље ревновање за подизањем што већег броја и што уређенијих болница у земљи, како би се према већ подигнутом факултету, могли такмичити у санитетским установама ове врсте са суседним нам земљама. С друге стране опет, ја не разумем, за што би мед,*цински факултет стајао на пут подизању болница у нас, и зашто ' се једновремено не би могло радити и на једном и на другом по слу. На таЈ начин би се зацовољио и оправдани захтев Бг. Петровића, да ^ Србија снабде што всћим бројем потребних болница, како би наш народ могао у њима налазити лекерске помоћи, а не поверавати се видарима, врачарама и људима који шарлатанишу са лечењем. Друго је питање, наравно, да ли ми сада у Београду имамо довољно болница и потребног материјала за медицински факултет. Та ће ствар доћи доцније на ред, кад буде речи о другом одељку Вг, Батутове књижице. На четвртом месту, не слаже се 1)г. Петровић ни сд тврђењем Ог. Батута; „да Србија не пати у здравственом погледу само за то, што нема довољан број лекара него и с тога, што су се сви