Zvezda

90

3 В Е 3 Д А

»ени лекари сконцентрисали ипи збили у неколико в?ћих места (Београл, Крагујевац, Шабац и Ниш) те их је народу тешко добавити, а та невоља трајаће све дотле, док Србија не буде имала свој медицински факултет." Дч би ово тврђење опровргао, Бг. ГТетровић нам наводи статистику умирања у неким страним државама, упоредо са Србијом, па из тога изводи закључак, да и ако су оне имале већи број лекара и школа медицинских, ипак је разлика веома мала у процентима морталитета код њих и код час. Тиме се, међутим, по моме мишљењу, ни у колико не доказује, да се нису наши лекари сконц^нтрисали у неколико већих места, јер би та разлика V морталитету била ?ош мањч, да смо имали већи број лекара (који би се опет добио оснивањем медицинског ф^култета) и више и боље урећених болница, нити се тим поцацима сузбија умесно тврђење Бг. Батута, да је несразмерна и неједнака подела лекара по појединим местима у Србији, од утицаја на здравствене прилике у земљи. На замеркама, које су тичу тврђења Бг. Батутовог, „да би наши лекари с наше медицинске школе лакше остали у народу и не би Гекчли у варош," нећу се овде затржачати с тога, што је и _мо;е мишљење, да би то питање, и сада и доцније кад би имали свој кедицински факултет, требало решити на други начин, који је, у : ке колико и данас предвиђен у нашем санитетском закону. На име, рваки би лекар морао ићи онамо куда се упути да служи, иначе ре би могао добити никакво друго место, а пракса би му се забранила На тај начин би сви крајеви наше отдџбине могли бити снабдевени потребним бројем домаћих лекара. Тврђење Бг. Петронића, в да би се протекцији широм отв^рила врата, кад би се пријватна пракса забрањивала лекарима који су о своме круху школу учили" и може важити и имати смисла за садање прилике, али се не би смело ни у ком случају одржати и онда, кад би ми добили свој медицински факултут у земљи. Истина, Ог Петровић даље налази и то, да би таква одредба била после неправичнз, и мисли, да „ако се и она унесе, онда ће сваки млад човек бити лакомислен, ако добије прохтеве да постане лекар и да покуша срећу на медицинском пољу, јер после овакве одредбе лекари не би били више слободни грађани ове земље у правом смислу, но би били робови свога позива и сталежа од којег би имали само ту отштету да / се задовоље „скромном наградом" и д= живе на селу и онда кад [ држава за„њих није утрошила ни пребијене паре и кад су се о свом трошку учили на страни. А толико слободе ужива и један обичан радник да бар може да живи где хоће и да зарађује где му из-