Zvezda

ВР. 12

3 В ЕЗД А

стр. 93

раше ^олико могаше. Најзад је прекиде у сред говора и запита : Знаш ли каква је разлика између казне и освете? — Не, о томе никад није размишљала. — Било би ми чудновато, кад не би било овако : кад се безимени писац у навикама свети, онда је то казна, а кад познати неновлнар казни, онда је то освета ! Ми ћемо се убројати у нове пророке ! — Она га замоли, да не квари Божић својим говором о новинама. — „Овај празник" понављаше он за се, јер мир и љубав влада и т. д." Иђаху даље испод аркада улице <1е КК'оН, скренуше уз булевар и покуповаше ствари. Доручковаше у Гранд Хотелу. Она беше расположена и труђаше се да и њега разведри. Али он остаде замишљен. Најзад упита он : како може човек имати грижу савести, кад се осветио ? Она то не знађаше ! — Може бити за то, што нас је друштво васпитало тако, да увек имамо рђаву савест, кад год устајемо против н.е ? — По свој прилици! ЗаштЈ нема права да нападне неправичност онај кога неправда мучи ? Јер други неко, сем увређенога никад се у напад не упушта, а друштво неће да буде нападнуто. Зашто није друштво напао, кад је њему припадао ? Зато, што у то доба — са свим природно — није ни знао какво је оно ! Човек се мора од уметничке слике мало поизмаћи, па да види слику како ваља! — Не говорити у очиБожићао тако рђавим стварима! —Истинаје, бадњи је дан, „овај празник".... И тако се одвезоше кући. Божићње се дрво запали и с њега одсјајиваше мир и срећа, али тамно јелово лишће мирисаше на погреб и изгледаше мутно, мутно као лице бароново. И сад уђе у собу, даниља с децом. Тад му се лице развесели, јер, мишљаше, кад одрасту жеће са ра дошћу оно, што смо ми са сузама посејали, а мучиће их савест, кад се огреше о природне законе, а не као сада, кад имамо свакојаке бубе у глави, које су нам штапом утеране, а дсбро их друштво дотерало на радост друштвену. Бароница седе за пијанино кад служавка и слуга уђоше у собу и свираше старе тужне игре, у којима уживају становници северних земаља. Чељад играху са децом, али не изгледак у весела. То беше као потребан део каквог богослужења. За тим чељад и деца добише своје поклоне и деца морадоше отићи да спавају. Бароница отиде у салон и седе на фотељу. Барон се спусти на шамлицу поред њених ногу. За тим наслони главу на њено крило. 0 како беше тешка! Она му миловаше чело, али ништа не проговори. — Шта, он плаче! Јест он је плакао ! Никад није видела да човек плаче ! Беше страшно ! Цело снажно тело његово само се тресло, али није јецао, ни гласа не пусти! — Зашто је плакао? Он је тако несрећан ! Несрећан с њом ? — Не, не, не с њом, али, али опет ! — Да људи нису били према њему пакосни ? 0, да богме ! Зар јој не би могао то испричати ? — Не ! Он хтеде само да овде пореп ње седи, као што је поред своје мајке седео, некада пре дугог времена! Она се шалила с њим као са дететом! Љубљаше му очи и брисаше лице својом марамом. Она се осећала тако поносита, необично снажна и не плакаше ; кад је виде такву, он се охрабри. — Зар је он могао бити тако слаб ? То је ужасно, да се у стварности оваке противности могу поднети ! Да ли су веровали његови прија-

тељи у оно, што су говорили ? Помисао је страшна, али они су то учинили. Тако изгледа; кад стене могу урасти у смрче, зашто не би могли урасти погледи у какав мозак ? — Ну она ипак верује, да он има право, да он жели нешто добро ! — И збиља, она је у то веровала ! Али не треба да се љути ! Зар није изгубио дете, и друго ? — Доиста, али то се не да поправити. Не, још не,! Али он и други, који су за спас будућег друштва радили морају измислити какву помоћ и за себе! Још немађаше никакав предлог, али јачи умови оц његовог и многи други заједно моћи ће већ једанпут и то питање решити, које сада изгледа нерешиво. — Разуме се, то морају ! — Али њихов брак, је ли прави, кад неће њој своје бриге да повери?Зари он није про...? Не, тоје прави, исгински брак, јер они се волеше ; они пре нису.Ј Зар се нису волели ? Зар је она то мс гла крити ? — Не, драги и мили то није могла! — Па, онца то је прави брак, брак од Бога, од природе. Превео К. ЉУБАВ ЈЕДНЕ БУБА-ЗЛАТЕ — Жил Кларти I Једна буба-злата летела је по ваздуху. То јг била лепа злата, и кад би на њу пао који сунчани зрак, њен вратни зеленкасто-златан штит преливао се у црвенкастим одблесцима. Рекао би човек варница је. Ах ! лепа злата !... Како бих жзлео да вам је опишем ->нако дивну као што је била ! Али ко ће је описати ? То је била буба, рекао би хладно доктор Ентомологос, то је била буба, из реда пентамерних колеоптера, из фамилије ламеликорнија, из врсте цетонида. А ја, ја ћу просто рећи да је то била врло лепа бубица. II Једна злата летелаје кроз ваздух, сјајна као капља росе а зелена као смарагд. Н>зне груди, покривене красним љушчицама од поморанџасте кадифе, засјале би се покаткад као одблесци калаја. То је био мужјак. Познаје се по његовом ратоборном кретању. Летео је право напред, певуцкајући војнички припев : Б>ј буба са жабамч. Његова криоца лепршала су сеуваздуху по такту, хладећи му блистави вратни штит, а рожићи су му сз гордо подизали као две перјанице. — Вере ми, помисли он, гле како ме ово цвеће заљубљено гледа. Ех ! ова се боквица зацрвенела, враг један. Госпођице, ви сте дивни ! Па ова љубичица што је постала пурпурна... па овај златни пупољак што од злата краде своју жуту боју. Моја се злата онда гордо напући, летећи у округ над цветњаком, играјући се по сунчевим зрацима и певушећи и даље весело своју ратну песму. Ш Она наједанпут опази, крај зеваличине стабљике, џбуна јоргована инеколико бокора шебоја, једну младу