Zvezda

стр. 94

3 В Е 3 Д А

вр. 12

и лепу ружу што се тек развила из пупољка, коЈа ју Је љупко гледала. — Ах ! рече одмах злата... Ово је красан цвет и заслужује да му се удварам. Госпођице, ви сте најсвежија и најлепша у целом врту, продужи зауставивши се Пред сиротом ружом, а њена стабљика стаде ца дршће од узбуђења. Што вам је ? Зар ме се бојите ? — Ах ! не, не, рече ружа, оборивши мапо главицу и порумене. Зелена злата осећаше како јој се ласка. — Ако ме се не бојите, ружице, зашто ми не бисте допустили да вас узмем ! — Ви ? — Ја. Изгледа да је сирота ружа поблеиела. — Верујте ми, рече злата, лептири, ваши љубазници, су људи фриволни и превртљиви ; њихова љубав није сталнија од праха њихових крила... Ја пак, ја ћу вас љубити целог свог живота и целог свог живота остаћу покрај вас, драга моја! и целог свог живота говорићу ти као што ти сад говорим: Ја те много волим, ружице, зар нећеш и ти мало мене да волиш ? Ружа задрхта ; њени листови се у пола отворише. — Ја те волим ! понови злата. И она се, пуна љубави, шћућури у срце ружино, где је изгледала као кад се смарагд метне у атласну кутију. IV Злата је љубила ружу читав сат и ви можете замислити колико су наша даа љубавника били срзћни ! — Да ли ћеш ме увек тако љубити? говораше ружа. А злата је одговарала : — Увек. Прође још један час — Подне је, рече један врабац што је летео кроз алеје. И сви врапци понављаху: Полне! аодне ! — Ах! рече злата... У ово седобаја обично шетам; моЈ'е здравље тражи да се мало прошетам око врта. — Ти хоћеш да ме оставиш ? рече неспокојно ружа. — Буди мирна, анђепе мој, ја ћу се опет вратити ! Злата скочи и стаде да лети неколико минута, уз дуж, у ширину, уокруг, па онда, наједном, оде као стрела и упути се једном цвећњаку. где су се високе георгине нихале на својим стабљикама. V Дуго је ружа чекала злату и тужно је понављала : — Неће се впатитл ! Капља воде ваљала се низ њене листове, чист дијамант, за који бисте помиспили да је роса — али то је била суза. — Неће се вратити ! Лишће јој ое на&ирало, чело јој се мрштило, аветар је нихао њену стабљику. — Неће се вратити ! / / Један јој лист отпаде. Вече је долазило^ Ноћник пролете. —. Нисте ли видели моју злату ? — Видео сам је код једне маљаве руже !

ЧК Г.

Сирота ружа опет се заплака. Сунце је залазило. — Мала неће видети сутра сунца, рече јоогован. — Ко је крив, упита боквица. И све суседе упиташе: Ко је крив ? Сунце је било готово зашло. Из даљине, виде ружа како долази злата, трчећи по ситном песку алеја и говорећи : — Треба мењати своја задозољства. После маљаве руже дај моју просту ружу. Де да видимо шта је било с њом. Сирота ружа осећала је како умире. Зовну двапут : Злато! злато ! У истом тренутку пртлазича је јелна мчададевојка, плавуша, црвена и свежа. Она виде злату. — Ето шта упропашћује моје руже, рече она. И згази је, Али ружа није видела злочинство, јер је сиротни цвет би1 мртав и живахни вегар играо се њеним увелим, бледим листићима. Свет. А. Петровик — - Први хипнотичар у Нњижевности (Нова појава) Мо1:о : Стева П. Стева Р. Стева Д. Збиљ1 баснословно ! Ал' најжехиЛе међ' њима је : АнЈ-ра Г. А по чему је то најжешћи Андра Г. или Г. (по Недићу велико*) Андра, имаће част да вам истумачи ова хроника. И књижевност је једно поље рада где ваља показати успех. (Стерија је свео то „поље", на Једну просту „ливаду", јер^за њукаодатреба најмање културе). Једна од видних посљедица успеха је награда, а данас многим писцима најмилија је награца — хонорар. Велики писци добијају велике хонораре за своја дела, као што велики државници добијају велике декорације. Вешти људи, кад не могу бити великима, они се паште да се заогрну спољним одликама великих људи, и отуд билмези толико жуде за орденима. У колико тек више људи ниске душе а незнатна порекла, желе одлике, које су престављене готовим новцем ! У колико је у Србији почело нестајати отмености у толико је порасла пожуда, и зато се у овој општој амишности претпостављају масни хонорари шареним орденима. А имао човек на прсима какву декорацију, или на корицама своје књиге „награђено од X друштва са У дин. или Фор" — увек за добродушан и безазлен свет преставља каквог великог и важнзг човека. Г. Андра је се још у раној младости упустио у (1б#Ис^а опажања, и оценио је одмах, да би по њега много Крјшкније било, ако би правилан ред поступања изврнуо, •^ф'/место успехом да задобије хонораре, решио се да

*) В. „О правопису и интериункцији" од Рг. Љ. Недића.