Zvezda

Р* вр . 14

3 В Е 3 Д А

стр . 107

у једном запису: „и принесал от Јерусалима 5 књига то јест: два житија по шест месецеј на две части, посљеди же у 2 парусије житија приложил себе и родитељем својим оцу Ненаду, матери Мари, брату Николају, супрузи Марш усопшим, живим: сину јереју Јовану, дештери Сари, брату Павлу и Марку, синовцу Петру*) и Стевану, у сију цркву Воговачу, храм светаго великомученика Георгија" (види Кађ I. стр. 185). По доласку Хаџи Рувима из Јерусалима није прошло ни две године, а ми га налазимо као игумана манастира Вољавче (Каг] 1. стр. 184). Колико се ту бавио као игуман не зна се Године 1788. за време ,,Кочине Крајине", кад се отпоче ратовање Аустрије с Турском, и кад се Срби још 1787. на подстицање Аустрије стадоше бунити и чете образовати, Турке сећи и гонити, Турци да би се осветили раји. почеше пљачкати и палити цркве и манастире. Том приликом изгори манастир Вољавча 6. априла 1789 и манастир Боговађа 14. августа исте године. Братство оба манастира побеже у Срем и отиде у фрушкогорски манастир Ремеш. У то време налазимо у Ремету и Хаџи Рувима. Тамо је остао све до свршетка овога рата Аустрије с Турцима. Кад се вратио из манастира Ремета не знам. Али већ 1791. год. био је у Боговађи и радио с бра тијом на обнови овог манастира. О томе запис један вели: „сего годајуна месеца 13. числа 1791. лета бијаху три брата, јеромонах Рувим, поклоник гроба Господњег, рођењем из села Бабине Луке; вториј брит Василије Петровић, рођењем из села Такова тамнавског; трећи брат јеромонах Герасим Георгијевић, рођењем од предела рудничке села Црнућа, постриженик манастира Вољавче... и беше та црква стара.. . и одвише малена, јако не можно дисати, человек покоја в њој имати не може.... И ми у време рата за страх агаренски во славу и похвалу св. великомученику Георгију распространисмо сеј свети храм" (види Гласник XX. стр. 30). Дошавши на згариште манастира Боговађе Хаџи-Рувим беше у годинама, које се истина клоне више старости, али још се држаше и осећаше снагу. Отпоче оправку манастира, па је ускоро и доче. Оправљајући манастир, његово срце беше тужно, јер гледаше жртве од стране Срба принешене и у крви и имању, па никакве користи. Сваки Србин осећао је ту неправду, а осећао ју је још више човек, чији су погледи били мало шири од погледа обичнога човека. Осећао ју је и старац Хаџи-Рувим. То осећање, тај бол, ту увреду народа српскога није могао Рувим да остави без трага и помена. Хтео је да је остави нек се прича и приповеда како је Немац љуто преварио Србе. За то је у једној својој бе-

*) Овај Петар то је доцнији војвода Ивтар НичолајечиЛ звани Молер, пашеног проте Матије Ненадовића.

лешци набрајајући попаљене цркве и манастире загшсао и ово: У шом удари из Скацра паша са Арванишом и иороби и иоиали ове године 1791. и све се шо беше заборавило (тј. код Аустријанаца заборавиле се толике жртве) и жалосна мајка овом сриском роцу и чу се глас горчи од иелена да Жемац цаје Беогр : 1Д Турцима нашраг са околним градовима, као гишо и би иосле. (в Ка<1 I стр. 186. тако и све даље наводе). Варљивост Аустрије према Србима и лукавство њено старац Хаџи-Рувим могао је да увиди, као и кнез Алекса Ненадовић, јер у истој белешци вели : „Немци држаше Београд целу годину, (и за то време говораше се) од дана до дана те биће турско, те биће њемачко, а у Београду беше фелдмаршал Вајес неиријашељ рода шшего. диже београдскога влацику Дионисија и иредаде Турцима Београд Смедерево и Адакале.... и чувши Срби жалосне гласе, закукаше и ушробом ироилакаше: а јаој јаој нама, ни овамо ни шамо ушочцшша немамо... Имного би зван народ од Немца и нико не оде бојеЖи се иреваре од Немца , осим владике београдскога, који доцније постаде епископ будимски". (наставиће се)

ИОТПРИЈА ЈЕДНОГ 0ДН00А НОВЕЛА Ешла Роланда

Сећате ли се још моје ескападе у Фиренцу прв седам годива? упига он. Оног осмодневног пута у пролеће? Тада ете непрестано тврдили да је то било мистериозно путовање. — Јер му нико није внао повода, а ви га не хтедосте кавати! Да, да сте кавали да вас ватрена жеља вуче Мадони дел грандука, или тако што, то би се разумело, али овако... — В^атрена жеља! 'Га одкуд она у мене у оно времв? Тада сам сав утонуо био посред оне престоничке болести „зесћегеббе с1е соеиг". — 0 да, ви сте кров много мена прошла, пријатељу Али не могу да вам уштедим ласкање да сте са сваком периодом постајали бољи. — У вашим очима, рече он чисто иввињавајући се. — Једино, што сз нисте оженили. жао ми је — вас и Тереве... — То Се више не да ивменити; она се удала ва другога. — Реците боље: она се двапут удала за другога! Тај роман нисам могла никад да појмим и свршетак ме никако није задовољио, додаде она мало прекорно. Он устаде и пређе неколико пута по соби. — Ми се дописујемо још, у осталомЈ рече он.