Borba, Jun 09, 1990, page 3
edno je izvesno, u Beograd, na
drugi poslovni forum JU—ETNO-
BIZNIS nisu došli Rokfelerovi. Ni njihovi biliži rođaci. Doputovalo je oko 120 običnih biznismena, naših gora lišće, koje su život, nužda ili mladalačke bubice bacili u svet. Pa, kom obojci, kom dolari. Deo onih što zaradiše Ovo drugo, o sopstvenom trošku doputovali su u svoju, kako kažu, prvu domovinu u potrazi za pratnerima. Baš kao i lane u ovo do-. ba. Ovde, međutim, prestaju sve sličnosti sa prethodnim skupom. Imidž
U konstataciji da ništa nije ko što beše, na sreću, nema mesta nostalgiji. Umesto dugih pozdravnih govora, punih emocija i patriotizma, obećanja da će kol'ko sutra biti bolje i da će se zakoni uskladiti sa onima u svetskim tržišnim privredama, goste je dočekalo slovo potpredsednika SIV-a Živka Pregla. Jasan i, za prigodu, ne preterano dug govor, ne samo da je potvrdio da su se prošlogodišnja obećanja ispunila, da je opalo sve što je moralo opstati, a poraslo ponešto od onoga što je trebalo porasti, već je najavio i drugu fazu reforme, prvenstveno rešavanje svojinskih odnosa.
Iza svake Preglove reči stoji višeseu ražr UROS KCUTOI KO eengNy ica irure U = ORNEAOOAIR Zašto nas zaobilaze strani investitori
Od svih zemalja koje se ubrzano okreću tržišnoj privredi i otvaraju prema razvijenom svetu, Jugoslavija je imala najveće šanse da „dovede“ strani.kapital, smatra Mihailo Stefanović. Ona nudi najbolje uslove za ulaganje, ali je zapadni investitori zaobilaze. Dođu, prođu, ali ulože u neku drugu istočnu zemlju.
Pa, po svemu sudeći problem je u Jugoslaviji, koja ne bi trebalo da ograničava investitore, da im „nalaže“ kako i kada da uvezu, ili izvezu robu. Zašto se plaća carina, ukoliko sc ne izveze 40 odsto proizvodnje? Zašto ljude prisiljavati da izvoze, zar oni ne znaju šta se i kada više isplati, nego to treba da im odredi zakonodavac.
— SA O A ia Aaaa Kapital serviramo kad se „supa ohladi“
KAKO USPEŠNI BIZNISMENI NAŠEG POREKLA OCENJUJU MO-
GUĆNOSTI JUGOSLAVIJE ZA
VREDU
-
VEĆA ULAGANJA U DOMAĆU PRI-
Jugoslavija nije više u prilici da „vuče“ za rukav strane partnere, ali, zbog poliličkih previranja, ni da ih — bi-
”.
ra & Kod stranih ulaganja, fascinira broj novih poslova, šfo se, na Žalosf, ne može reći i za vrednost uloženog novca 09 ·Profit u stalnoj potrazi za pravim informacijama
mesečni rad Vlade, odmerenost pa i materijalna sredstva data za ideje svetskih finansijskih i ostalih stručnjaka. Da je reč o vladi menadžerskog tipa — koja pored teških pregovora u zemlji i van nje, pored intenzivnog rada na donošenju desetina, pa i stotina akata, predloga, uredaba, zakona i propisa — izgrađuje imidž svetskih ljudi, obrazovanih, komunikativnih i prilagodljivih, uverili su se gosti slušajući potpredsednika SIV-a koji im se u jednom trenutku obratio i na engleskom. A da su nas biznismeni ozbiljno shvatili potvrdio je, možda nesvesno, Ivan Vukšinić iz Kanade koji je lane prisutnima na skupu govorio na engleskom s obrazloženjem da tako bolje prati sopstvene misli dok je sada koristio naš jezik.
Ne treba zanemariti ni činjenicu da je dobar deo gostiju 60-tih i 70-tih godina otišlo u svet i da su svi dosadašnji verbalni pozivi najviših političkiH struktura, koje u govorima svojim retko zaboraviše da ih „pozdrave“ i pozovu se na njihov kapital kao maltene uspeh domovine koja iznjedri tako sposobne sinove, ostali bez odziva. Ako se poneko od njih: i odlučio na povratak i donošenje kapitala, mogli su da biraju između izgradnje vile sa dva ili tri sprata, sa liftom ili eventualno restoranom. Za OVO Dposlednje, morali su dobro da istreniraju strpljenje i prođu tegoban put pregovora sa opštinskim i partijskim strukturama.
Svojevremeno je Branko Mikulić, u svojstvu predsednika savezne vlade upriličio „dug i otvoren“ razgovor sa uspešnim gastarbajterima. Između tog i prošlogodišnjeg skupa, bilo je najmanje dve sličnosti. Prva je ogroman publicitet dat ovim zbivanjima u
Hipoteka — jedina garancija
— Ni jugoslovenskoj vladi, izgleda, nije jasno šta bi i kako htela sa stranim ulaganjem ocenjuje, Mario Armano. Da bi neko investirao, mora imati garanciju za uloženi kapital. Tako je svuda u svetu. Moraju biti omogućene hipoteke, kao nešto trajno, kako bi ulog bio siguran.
Kada sam otvarao svoju firmu u Malmeu, dao sam minimalni ulog od 2000 kruna, ali je moj i bratovljev ulog u biznisu sa švedskim partnerima bila, u stvari, naša kuća u Lošinju, koja košta 400.000 maraka.
L5- Maya ari Ta SN OB Va OSA O EC | javnosti, a drugi, ponovljeni zahtevi gostiju za više poslovne sigurnosti i manje administriranja. Lane je ovim hroničnim problemima bio prododat i jedan akutan -galopirajuća inflacija. Dobar deo tih problema je danas rešen Zamerke
Da li je time Jugoslavija konačno širom otvorila vrata stranim partnerima i stranom kapitalu? U našu zemlju treba ulagati, mišljenja je SIV, zbog-stabilnog ekonomskog sistema, čvrstog dinara, otvorenosti granica, preduzetničke slobode...
Neke stare zamerke, upućivane od stranaca, očito su otpale. Druge su, međutim ostale, javljajući se, zbog zakonskih. i ostalih pogodnosti, u još zaoštrenijem vidu. Reč je o nedostatku informacija. Veliku kompaniju u zemlji i svetu, čini se, ipak, ne prati u odgovarajućoj meri organizovana ponuda, ili bar prezentacija naših mo-
gućnosti. Brojna putovanja po inostranstvu, sajmovi, izložbe i silina ljudi koji u ime i na račun jugoslovenske privrede godinama borave van domovine, očito nisu dovoljno dobri „agitatori“. Mnogi učesnici ovogodišnjeg skupa JU-ETNOBIZNIS isticali su da informacije o mogućim poslovima dobijaju od privrednih komora gradova u kojima žive, ili preko naših advoka ta. Poslovni ljudi često se prepušteni sopstvenom iskustvu, i intuiciji. Poseban problen predstavlja provera boniteta partnera, pogotovo ako se radi o malim i srednjim firmama. Tu „nos“ i okolišna raspitivanja igraju odlučujuću ulogu. Banke, naima,a ne daju garancije, i retko prate ovakve poslove, a dok se ne reši struktura svojinskih odnosa ni nekretnine, mašine zgrade i slično ne pružaju sigurnost da poslovan čovek, u slučaju bankrota partnera, neće ostati kratkih rukava.
Upravo zbog toga je najava SIV—a da će društvena imaovina preći u ruke države i privatnika, postupno i bez rasprodaje, uz svo poštovanje tržišnih kriterijuma, veliki korak i možda jedna od poslednjih preostalih barijera u sticanju imidža Jugoslavije kao otvorene, stabilne i poslovno sigurne zemlje. Uz to, najavljuje se izmena poreske i carinske politike i nov investicioni i razvojni ciklus, što će konačno razuveriti i najsumnjičavije da je opasno ulagati ovda.
Sve prethodno rečeno podrazumeva da će se u međuvremenu i „supa ohladiti“, kako se slikovito izrazio Pregl, govoreći o burnim političkim previranjima i najavljujući, optimistički u poznatom maniru Markoviće-
' ve ekipe, „meko: sletanje Jugosavije u
tržišnu privredu i vešestranački sistem“. Jer novoj generaciji političara, uverava potpredsednik SIV—a, nije cilj da zemnja bude vodeća ni u kom pogledu, već da postane ekonomski efikasna i politični slobodna država. Ako filosofija džepa nadvlada emoc!je i prošlost, sva je prilika da će Jugoslavija i te kako biti privlačna za strance. Jer, što reče jedan od učesnika. poslovnog skupa u Beogradu, razvijeni zapadni svet prevladao je krizu i raspolaže ogromnim kapitalom koji želi, uz razume se, dobar profit, da plasira. Buđenje
„Buđenje“ Istočne Evrope zatamnila je i potisnula privlačnost Afrike, Bliskog istoka i Južne Amerike. U konkurenciji ovih „probuđenih“ nama susednih, zemalja, Jugoslavija, koja je prva počela sa reformama i prva se otvorila prema stranom kapitalu, po mnogim mišljenjima, ima brojne prednosti. Svedoči o tome podatak da je prošle godine, recimo, u nas uloženo kapitala više nego u prethodnih 20 godina, u nekoliko ovogodišnjih meseci sklopljeno je 1.200 ugovora o raznim zajedničkim poslovima. Otvoreno je ukupno 10.200 novih preduzeća, od kojih su mnoga stvore-
Banka dinaru ne veruje
Veruju li Šveđani u ovaj naš konvertibilni dinar, pitali smo Maria Armana, koji 25 godina živi u toj zemlji i ima razvijene poslovne veze sa „prvom domovinom“?
— Očigledno ne, priča Armano. Pre polaska za Jugoslaviju, na ovu poslovnu berzu, imali smo sastanak sa direktorima naše banke (Spar Banken, jedna je od najvećih u Svedskoj) i pitali ih možemo li (bezbedno) praviti biznis u Jugoslaviji. Rekli su nam — sa dinarom ne! Možete sklapati ugovore, ali u drugoj valuti. Rekli su da je Jugoslavija u zadnje dve godine znatno popravila svoj imidž, ali je zbog političke situacije i dalje zemlja visokog rizika, pa joj se ne smeju davati krediti.
AAA ZA
MAJK MILIČEVIĆ, · KANADA ·
Strah od političkih previranja.
Nema nikakve sumnje da jugoslovenski zvaničnici, priznali to ili ne, velike
nade polažu u one građane koji su, ko zna ·
kada i zbog čega, otišli na rad u inostranstvo, tamo stekli koji zeleni dolar i iskustvo, pa bi se rado vratili u domovinu da otvore neki biznis, Jedan od takvih bi, sigurno, mogao biti i Majk Miličević, koji poslednje 22 godine živi u Torontu i punom parom radi — putuje pa i u Jugoslaviju, sa kojom drži mnoge poslovne spone.P Najveći poslovi van zemlje su sa JAT-om i Putnikom, a Miličević se bavi mnogim delatnostima — od turizma do trgovine, pa sve do produkcije radio i TV programa. Poseduje sopstvenu firmu i, po svemu sudeći, raspolaže izvesnim imetkom koji bi — trebalo ulagati. U Jugoslaviju? Da li ga u tome nešto sprečava?
_ Dok priča o sebi, poslu, zaradi, tuđini i našim ljudima u svetu, sagovornik stiče utisak da bi Miličević još više radio sa Jugoslavijom, uložio više novca „kod kuće“, samo da nije političke situacije u zemlji koja ga očigledno izuzetno brine i plaši. Strahuje naime, a kaže ne samo on, već i mnogo drugi zemljaci da bi se moglo nešto dogoditi zbog čega bi izgubio svoj, mukom stican imetak.
Da toga nije, vratio bi se tvrdi, jer je danas, što se tiče i zakona o biznisu i ulaganjima, mnogo toga drukčije nego pre godinu-dve. U Jugoslaviji, kaže postoje velike mogućnosti za otvaranje posla, ali su ljudi, ipak, oprezni. Svi se, međutim, nadaju da će se situacija u zemlji ubrzo srediti, razbistriti, pa će to dovesti i mnogo više stranog kapitala u zemlju. S
Za Miličevića je i to biznis, jer kaže da bi u tom slučaju podigao negde na moru, ili bilo gde u zemlji, veliko naselje gde bi
naši iseljenići proveli starost, okruženi ambijentom u kom su u inostranstvu dugo godina živeli u smislu standarda i udobnosti. Ovih dana upravo pregovara sa vladom Crne Gore i o izgradnji jednog hotela na Jadranu u koji je spremna da ulaže jedna kanadska kompanija i gde je Miličević, samo posrednik u poslu.
Njegova firma se inače kotira kao najjači etnopartner JAT-a, jer ovoj aviokompaniji godišnje donese čak milion i po dolara. MIHAJLO STEFANOVIĆ, ŠVEDSKA
Marković je potpuno uspeo
Prošle godine Mihailo Stefanović je imao priliku da u Švedskoj na nekom pri: jemu sretne jugoslovenskog premijera Antu Markovića i da ga priupita šta namerava da učini u izvlačenju zemlje iz krize, u stvari za obaranje inflacije, tada najteže rane maše privrede, koja je preskakala i 2.000.-ti podeok. Marković je ukratko izneo da postoji poseban, vladin program koji će već u prvoj polovini 1990. inflaciji „skršiti noge“. | |
— Baš tako je rekao, priča za novine Mihailo Stefanović, pa je isto, obećao i na Švedskom radiju. To sam zapamtio, to sam čekao. I, evo — ostvario je. Marković je uspeo. Potpuno.
Taj mir cena je, za biznismena Stefanovića, prva i glavna karika u povezivanju poslovnih ljudi iz sveta sa jugoslovenskom privredom, jer je po njegovom čvrstom uverenju naša inflacija ranijih godina bila najveći bedem za ulaganje stranog kapitala. Pošto pomno prati šta se dešava u Jugoslaviji a u prilici je da svoja zapažanja često proverava među poznanicima, strancima, na osnovu svega izvodi zaključak da su uspesi privredne reforme vrlo
dobro primljeni u Švedskoj javnosti i Skandinaviji. Što se tiče političkih previranja, u zemlji, tamo se tome ne pridaje preterani značaj. Uostalom, kaže političkih trzavica ima svuda, „zar u Švedskoj nisu socijal demokrati više puta gubili i dobijali vlast, pa šta, sve je to nevažno za privredu, koja mora da se „otarasi“ politike, da ojača, pa će i političke neprilike biti snošljivije. Stefanović je na poslovnu berzu u Beograd stigao, da bi iz Jugoslavije izvezao neke robe u Švedsku. Pregovarao je sa „Kristalom“ iz Zaječara zatim sa Jugodrovom i Vojvodinadrvom, i još mnogim drugim firmama. Ima naravno i poslova koje, za sada, drži u tajnosti mada saznajemo da je reč o nekom zajedničkom ulaganju u Jugoslaviji sa švedskim partnerom.
U Švedskoj gospodin Stefanović poseduje sopstvenu firmu za izradu stilskog nameštaja i za restauraciju antike, a od viđenijih ljudi u ovom poslu poznavao je, kaže, oca čuvenog beogradskog majstora Đorđevića. Žena Jelica takođe ima privatnu firmu, trguje nakitom i prezent artiklima. Pitamo ih šta se više isplati, trgovina ili proizvodnja? Naravno, kažu da dobra proizvodnja donosi mnogo veći profit.
PIKO ROJNIK,
· BELGIJA
Stranci
nisu bolji
od nas
Gospodin Piko Rojnik je svakih
petnaestak dana u Jugoslaviji, zbog
posla koji ovde širi i koji je od nedavno otvorio. Za razliku od vremena kada se kao dečak sa roditeljima iselio u Belgiju, i koja je zvanična jugoslovenska politika tretirala tek kao broj u onom famoznom zbiru iseljenih početkom šezdesetih, i kada je kao jedan od „naših građana na privremenom radu u inostranstvu“ zapravo bio ekonomski izdajnik, danas u Beogradu stiže kao uvaženi poslovni čovek da radi, ako želi, da živi, ako hoće, da razvija posao, ako ima interesa, da školuje decu, da ponovo ode — kada i ako mu se prohte.
Može da uloži novac u kooperaciju sa našim privrednicima (sa „JU-uljem“ proizvodi delikates za izletnike „Piknik brek“) da posluje sa domaćim „privatnicima (žvakaće gume „Alf) ili da otvori hotel i restoran (nalaze se u Postirama na Braču). Može i da poseduje turističku agenciju (takođe u Postirama) koja vozi strance po Jadranu, ili u Briselu odakle godišnje doveze na našu obalu na hiljade radoznalih Belgijanaca. Može i da uveze u Jugoslaviju lepe baštenske garniture, i strašno nanervira ovdašnje proizvođače, pošto su njegove i jefti-
· nije i kvalitetnije. Danas, gospodin
Rojnik može takoreći „sve“ — da proizvodi plastiku, i konditorske „sitnice“, da uvozi ili izvozi tekstil, i bicikleš, Prva i glavna informativna služba o poslovima u Jugoslaviji mu je naša ambasada u Briselu, gde je saznao i za berzu poslova u Beogradu. Imao je dovoljno, kaže ponuda i dolazak se isplatio. Često odlazi na slične „tržnice“ po svetu odakle takođe crpi određena iskustva. Zadovoljan je poslovnim kontaktima sa zemljacima i čini se da u poslove ulazi sa velikim poverenjem, mada od naših partnera kao garanciju uvek traži akreditiv neke: banke. Čudno mu je.bilo što je jednom prilikom neka naša banka tražila da vidi proizvod koji je nameravao da pravi, kako bi pratila posao, ali shvata da je kod nas i sam pojam biznisa tek u začetku, pa se ne ljuti, već sve te i slične odnose prihvata kao prolaznu fazu.
Sa bankama, inače, tvrdi Rojnik, ljudi imaju probleme u razvijenom svetu. Lično je iskusio neposlovnost Ženeral banke iz Brisela, jedne od tri najveće u Belgiji, pa je pre godinu dana prekinuo svaku saradnju i počeo da radi sa „Brisel Lamber“ bankom.
Gospodinu Rojniku, očigledno, toliko prija u domovini da.smo ga morali pitati i ima li zapravo ičeg što mu smeta, a odgovor je glasio: „Naravno, smeta mi što naši ljudi toliko hvale i priželjkuju posao sa strancima, a niko neće otvoreno da prizna da su i oni često krajnje neposlovni. Ta iskustva se nekako kriju, o njim se
ne razgovara. Loših, kao i dobrih par- .
tnera ima svuda, u celom svetu i to
treba reći. Mene je jedan posao sa po--
grešnim Francuzima koštao milion nemačkih maraka. Jasno, u poslu se Bubi i dobija, ali je ovo bilo suviše.“
ŽIVKO CVETKOVIĆ, BELGIJA
Centar od 400 miliona dolara
Vlasnik firme. TEHNELEK, Živko Cvetković u Belgiji se bavi elektronikom i elektroindustrijskim projektima. Reč jc o konsalting firmi a ne izvođačkoj, a najviše poslova obavi sa frankofonskim područjem, kao i u Nemačkoj, Holandiji i Engleskoj. ; Naumio je da posle 21 godine provedene u svetu, u Beogradu otvori centar gde bi se strani partneri obaveštavali šta mopu kupiti u Jugoslaviji. Na jednom mestu bi se znači našli podaci o celokupnoj ponudi jugoslovenske industrije, pa bi to zapravo bila neka vrsta non—stop sajma. Bio bi to treći centar takve vrste u Evropi, jer bi bio veći od onog u Engleskoj u koji je uloženo oko 3 miliona dolara i drugog, nešto manjeg, koji se gradi u Francuskoj.
Cvetković je spreman da taj projekat finansira sa 400 miliona dolara (1000 po metru kvadratnom). i uz centar da izgradi mnoge prateće objekte: od restorana i hotela (pregovarao je već sa Hiltonom o podizanju hotela od 500 soba), zatim konferencijske sale i bioskopa. Poslovni prostor će izdavati, a u centru bi posao moglo da dobije 10 do 15 hiljada ljudi, pre svega visokostručnih. Ovog trenutka je nezadovoljan zbog toga što ne nalazi zajednički jezik sa opštinom Novi Beograd oko izdavanja dozvola za rad.
Narednih godina planira da svoje poslove proširi u celoj EZ kao i da „prodre“ na Istok i u SSSR. Čeka da se malo smire previranja u ovim zemljama, a za situaciju u Jugoslaviji kaže da je za — biznis i te kako povoljna.
NEDELJNA BORBA. subota-nedelja 9-10. jun:1990. ; strana
ı
na po osnovu zajedničkih ulaganja. Procenjuje se da je dosad u Jugoslaviju stiglo oko milijardu zapadnonemačkih maraka, čime savezna administracija nije zadovoljna, procenjujući da zemlja ima mnogo veće mogućniosti za ulaganja.
Jugoslavija, očito, više nije u situaciji da vuče za rukav strane partnere, kako je to lane „činila“ u liku predstavnika sedme sile. Biznismeni su, naime, tri dana (ovogodišnji skup je trajao dva) pozirali i pričali stereotipne priče o kartonskim koferima kao jedinom imovinom s kojom su krenuli u svet. Nabrojali su pritom i čime sada sve raspolažu, čime se bave, neodređeno se pritom smeškajući na naivna pitanja da li bi „zarad detinjstva i patriotizma“ ulagali u Jugu, pa makar nešto i — zaradili.
Oko polovine onih koji su prošle godine prisustvovali JU-ETNOBIZNISU, došli su i ove godine. Nisu došli Rokfeleri, već sasvim obični biznismeni, sa firmama od 5 do 15 ljudi, koji, kako kažu, rade kao 50 naših samoupravnih radnika, sa solidnim kapitalom koji se stalno vrti u nekom poslu. Deo znanja, novca, iskustva i poslovnih veza spremni su da plasiraju u Jugoslaviji. I to, odmah, ističe većina. Jer, kao što našoj zemlji u tom pogledu može biti konkurencija Istočna Evropa, tako i njih može preduhitriti američki, nemački ili japanski kapital. Optimisti kažu da će se u međuvremenu „supa već ohladiti“.
MARIO ARMANO, ŠVEDSKA
Recite mi gde da uložim!
Jedan od najposećenijih stolova u sali „Sava“ centra, onaj pod brojem 058, „pri padao“ je mladolikom Zagrepčaninu Mariju Armanu, koji u Malmcu ima firmu #.u poslove u građevinarstvu, turizmu i tckstilu. Na kontakt sa njim, domaći privrednici su morali čekati u rcdu i po dva-tri sata Zašto su sc baš oko njega okupljali, zašto ih je privlačio, šta je toliko interesantno nudio, nismo do kraja uspcli da dokučimo, a sumnjamo da su to unapred znali ı partneri, s obzirom da o poslu Armana nı je bilo posebnih informacija. Utisak speci jalne vrste biznismena ni na „prvi pogicd” nije odavao jer su se najavljeni privrcdnici kod njega zadržavali mnogo duže od planiranog vremena, tako da su ga drugi nc dopustivo dugo čekali.
U razgovoru sa gospodinom Armanom saznajemo da potiče iz obrtničkc po rodice — otac bio zlatar, deda urar, „a mi smo se u porodici (kažc) oduvek bavili samo radom — od jutra do mraka, i uvck smo lepo živeli“. Danas, zajedno sa bratom, obrće godišnje 30 do 40 miliona kruna. Došao je na berzu, veli da trguje, zanima ga trenutno tekstil, pa bi u Jugoslaviji hteo da prodaje talijansku sportsku odcću. Ispitao je tržište i zaključio da bi to ovde dobro išlo, verujući čvrsto da su netačnc priče o mršavoj kupovnoj moći naših potrošača. Inače, „zar bi po krpice išli u svet“.
Mnogo više ga, ipak, zanima ulaganjc u naš turizam, u izgradnju naselja po švcedskim standardima. U Skandinaviji, kaže, ljudi imaju novac, hteli bi da ga ulože u male stambene jedinice za odmor, a ne u ogromne apartmane, što se ovde nažalost teško shvata. Najviše mu, međutim, smcta što se kod nas samo govori o potrebi da sc sredstva ulažu, a niko ne pominje koje su mogućnosti tih ulaganja. Podsećamo ga da je najlakše i najjeftinije dići kućicu na uređenom zemljištu, gde već postoji put i ostala infrastruktura, da Jugoslaviji nedostaju kvalitetna ulaganja oko kojih se sada niko od svetskih parajlija ne grabi. I na to je imao spreman odgovor: „Recite nam gde i pod kojim uslovima, investitor će doći da podigne i put i sve ostalo“. Zašto se nc shvati da stranac kada ulaže, hoće sve to da zna. U Švedskoj čovek za pola sata sazna sve što ga zanima, sklopi ugovor, da novac i — vlasnik je. |
Priredile:
Milica DAPČEVIĆ Bratislava MARJANAC