Borba, Dec 01, 1990, page 5

ИНТЕРВЈУ

Драган Бисенић

оца Ивана Мештровића, није остао Југославији дужан своје славе, Међутим, за разлику од оца постао је славан као „усташа“, „разбијач Југославије“, критичар режима, Тита и истовремено велики борац за хрватску слобо-

Н Мате Мештровић, син славног

После 19 година дошао је поново у Југославију, а недавно се и први пут после исто толико година појавио у Београду. О себи каже да о Југославији говори као Американац, а то многи у Југославији неће да разумеју, па чак ни Хрвати. На раније оптужбе да је хрватски националиста он одговара да јесте хрватски националиста и да је говорио и писао само оно што су говорили Хрвати у емиграцији. „Ја сам видио да ти људи хоће самосталну хрватску државу“ каже Мештровић. Особно, нема никакав анимозитет према Србима и никада није доживео ни једну непријатност од неког Србина. Са садашњим хрватским властима био је у неким препиркама јер се ни њима није допало то „што говори "као Американац“. Највише му, по политичком профилу, од политичких странака у Хрватској одговара Либерални савез — Готовац, Будиша „јер у политици не можете имати екстремне позиције“. Мештровић има две кћерке, од којих једна, млађа Марта не говори хрватски и никада није хтела да га научи.

Ф Осећате ли се лично, мада нисте политички функционер, суодговорним за ситуацију у којој се налази Југославија7

— Не, немам толиког уплива да могу стварно утјецати на политичке догађаје. Ситуација у којој је сада Југославија има дубоке корјене — од првог свјетског рата, успоставе државе. То је било схваћено као уједињење троименог народа, јер се мислило да су то три племена истог народа, али то је била веома различита државна традиција, култура, вјера. Од почетка то је кренуло криво уз сталне сукобе: убиство Радића, краља Александра, затим споразум Цветковић — Мачек, пуч 27 марта. Ми сматрамо да је тај пуч добрим дијелом био уперен и против тадашње бановине. Онда је дошао рат, окупација, револуција и нова власт. Тито је национално питање покушао ријешити лењинистичком формулом Формално, признање; државе; а: у ствари ствара ултранационалну државу кроз централистичку партију. Власт је у

рукама монолитне партије. То је после

рата увијек било тако. Тито је оставио земљу у нереду, макнуо све способне људе с власти, а оставио многе који нису били калибра као они ранији. Без о6зира да ли човек воли или не воли, ре-

цимо Коча Поповић и Марко Никезић су способни људи. А онда се то сврши тако да немате никог. Тито није подносио супарнике. Он је држао читаву државу Када је он умро, све, је, и оно што је одувијек било проблем, наједанпут букнуло. Кључни тренутак југословенске кризе јесте Косово.

И Албанци су људи

Ф У садашњим сукобима Срба и Хрвата праве се паралеле између положаја Срба у Хрватској и Албанаца у Србији па се каже како Срби у Хрватској за себе могу тражити оно што иначе не дају Албанцима на Косову. Међутим, то није иста ствар. Срби и Хрвати су конститутивни народи Југославије, док Албанци имају своју државу

— До сада Срби у Хрватској нису третирани као Албанци на Косову. Због држања према Албанцима на Косову Срби и Србија нарушили су свој углед у свету. Са Албанцима има много проблема, јер су они други народ. Са српског гледишта најбоље би било да Срби на Косову задрже своја света места, а да остало препусте Албанцима. На концу и Албанци су људи и треба поштивати њихова права. Проблем се мора решавати у мултинационалној држави са различитим цивилизацијама. Срби и Хрвати нису толико цивилизацијски различити. Бојим се да са повијесног гледишта Албанци на Косову траже уједињење у јединствену албанску државу, јер свака нација кад осјети да је нација тражи државу.

Ф Можда се и не мора спорити да је захтев за уједињењем у једну државу легитиман, али ако се то дешава на територији друге државе, онда је и отпор те државе легитиман.

— Албанци су компактни и близу су границе Албаније. То је и емотиван проблем. Разумем да је Србима Косово колевка српске државе, али је разумљиво и то да за Србе не значи ништа где је био Вашингтон, па ни од Албанаца не треба очекивати да имају слично разумевање. Југославија је замршена земља. И стари Пашић је био скептичан према стварању Југославије, али превладали су интереси Запада пошто је у Русији дошло до револуције. Иако Југославија постоји 70 година данас је нетрпељивост у народу већа него икада раније.

Где су границе 2

• То би значило да је Југославија осуђена на пропаст — или можда није — О томе треба народи да одлуче,

Југославији која се распада,

Албанцима

Југославија може постојати као конфедерални савез суверених држава, са међусобним уговорима о за-

Да су Југославени Швицарци

Мате Мештровић о хрватској тежњи за самосталном државом, демократији у Хрватској, Косову и

једничким пословима. То је једино могуће рјешење — конфедерација или разлаз, јер друго није одрживо“

Говорим као Американац: Мате Мештровић (Снимио: Предраг Митић)

Колико видим знатна већина хрватског народа је за самосталну државу. Дао бих плебисцит да људи бирају могућности између конфедерације, унитарне државе или федерације.

Ф Због чега хрватски народ хоће самосталну државу2

— Хрватски народ осећа себе као народ, а сваки ко се тако осети хоће државу. Процес националног освешћења Хрвата је касно дошао. Међутим, ако се хоће самостална држава поставиће се проблем граница. Не зна се где су границе. Ф Хоћете ли онда рећи да је стварањем Југославије прекинута нормална тежња хрватског народа за самосталном државом и да је тај процес безразложно утопљен у стварање Југославије2 — Не знам да ли су Хрвати били психолошки прпремљени за стварање Југославије. Тада тај проблем није био дозрео. Мој отац је био идеолог југословенства. Рецимо пјесму о, Краљевићу Марку он је знао и није је доживио као српску ствар, него је то научио од бабе у Далматинској Загори. У Београду је видео да су то слични људи. Касније су међутим превагнуле друге ствари.

У 19. стољећу сматрало се да је језик главна конституента нације. Међутим, сада се види да има ствари мимо језика. Да је Југославија од почетка била федеративна, да се ишло од засебности ка уједињењу а не од централизма, било би више шанси, али државу су метнули на криве темеље. Страшна збивања у рату су продубила конфликт. Особно ме фрапира да те страхоте и данас живе као да се то јуче десило. Човјек се од свега тога преплаши. И Срби и Хрвати су оптерећени повјешћу. Конфликти из рата као да никад не престају. Тешко је чак доћи до објективних чињеница «0лико је било жртава рата. Био бих за успостављање неке међународне комисије ако то већ толико мори људе. Такође, требало би видети ко је за то и одговоран. Ђилас је још 1951. у присуству Саве Косановића рекао мом оцу да су партизани убили више него сви остали али проблем са Ђиласом је да се он не сјећа догађаја увјек на исти начин.

Решење би требало тражити у објективним чињеницама. У Хрватској се сада пуно говори како су Срби били владајући у Хрватској полицији, али се још увек не зна који је то постотак.

Конфедерација или разлаз

Ф Имате ли Ви уопште верзију опстанка Југославије као државе7

— Као и остали Хрвати. Југославија може постојати као савез суверених самосталних држава, конфедерални савез са међусобним уговорима о заједничким пословима. Није згорег оно што Словенци хоће плебисцит. То је једино могуће југословенско решење — конфе-

дерација или разлаз, јер друго није од- .

рживо. У Хрватској нема подршке за федералну Југославију. Свака републи-

ка већ има министарство вањских послова, Србија је наметнула порез на робу из Хрватске и Словеније. Србија хоће да се конституише као народна држава и мисли се да границе из Устава 1974, нису одговарајуће сразмери српског на рода.

# Не може се рећи да је Србија Уставом из 1974. била иста као и друге државе односно републике у Југославији, јер је имала аутономије са преро: гативима државе што је саму Србију онемогућавало да функционише као и остале југословенске републике2

– У Америци имате 50 држава, са својом аутономијом. Свака општина има велику аутономију у школству и полицији. Полиција у Америци је тотално децентрализирана. Модел велике децентрализације је бољи и људима треба дати локалну аутономију. ·

Ф јесте ли Ви лично задовољни демократизацијом у Хрватској2

— То је тек почетак. Треба им дати времена да добију искуство, не сто дана већ две године. Међутим, нова власт је себи многоструко повећала плаће, То није у реду тамо гдје је економско стање тешко. Симболички морално и политички није паметно да се отпушта радник а да власт себи повећава плаће. Свака власт мора да показује велику скромност. Тито је рецимо, мом оцу рекао да је ова земља премалена за њега. Међутим, Тито је био способан човјек. Ја сам о њему рецимо, свашта говорио, али то није озбиљно. Њега треба објективно процијенити. Не треба прво славити а после бацати у Дунав да отплови у море. Све се раније могло говорити али само се Тито није могао критизирати. Тако се понеки и у хрватској власти односе спрам др Туђмана. То је слугански дух људи. Демократија није само власт већине, она је слобода штампе, подела власти. Не може се имати демократско друштво западног типа без независне штампе. Председнички устав у Хрватској је претјеран, јер је превише власти концентрирано у једној функцији. Затим људи из старе власти пребацили су се у нову власт. Нисам за то да се гоне људи, али у чему је онда промјена2 Успјех демократије није само пет партија и избори. Такође има тенденција да се жели контролирати новинство.

Ф Како је могуће када се већ позивамо толико на искуства западних демократија, да се свака примена неког практичног демократског западног искуства одбацује као неподесна за Југославијуг

— Људи то не прихваћају. Југославија није створила господарско благостање. Фламанци и Валонци су једни од других даље него Срби и Хрвати, али живе заједно. Између Хрвата Херцеговца и Србина Херцеговца нема великих разлика јер имају исти менталитет. Ја сам за свако прихватљиво рјешење.

Мислите ли онда да је ипак могућ заједнички живот Срба и Хрвата2

Да су Срби, Хрвати и Словенци као Швицарци не би било проблема. Швицарски Французи не воле швицарске Немце, али сурађују. Можете политички живјети с неким и кога не волите.

Али ту је и психолошки елеменат. Боља је једна заједница рационално говорећи, али ако је могуће да се доносе просудбе на рационалној разини. Да се процјени шта се добија и шта се губи. Човјек не може са апсолутном сигурношћу казати што ће бити убудуће, ситуација је врло неизвјесна када је ријеч о будућности ове заједничке државе. У хрватском народу постоји бројни елеменат који хоће

самосталну државу, али и зависи како

се политички фактори нагоде.

Дража Михаиловић српски родољуб

Ф Шта ће бити ако Хрватска не Усне да очува своју самосталну државу — То ће бити искуство за будућност У Хрватској нема никога ко би био за унитарну Југославију. За федерацију би били хрватски Срби, а већи дио Хрвата је за конфедерацију. —

Ф Постоји ли хрватски патриотизам2 — Свакако. То је љубав за своју земљу, заставу, химну. То је оно што су многи осјетили када су поново метнули бана Јелачића на трг.

6 Ко је онда био носилац хрватског патриотизма у другом светском рату2

— То су били људи на разним странама, који су мислили да служе Хрватској. И међу партизанима било је оних који су се борили за хрватску државу. Многи људи у НДХ сматрали су се патриотима. Ја мислим да је и Дража Михаиловић био српски родољуб. Он је мислио да је за добро Срба оно што чини. У односу на српски народ, он није био издајник.

# Да ли постоји хрватски национализам7 Сигурно. Национализам је позитиван, онај либерални национализам у смислу Мацинија. | у

Ф Али шта ако тај национализам

иде на штету других2

Ја ако волим своје не морам мрзети туђе. Човјек се не може бавити проблемима читавог свијета. Мрзети било који народ је лоше. Врло је лоше ако се идентификује било која власт са народом.

# Са хрватске стране приговара се да Срби оптужују Хрвате за геноцидност. Да ли сте ви негде прочитали изјаву неког Србина о томе да је цео хрватски народ геноцидан2

— Читао сам да постоје такве оптужбе. Не могу се сјетити да ли сам прочитао од неког Србина да цео хрватски народ оптужује за геноцид. Али, ствари се не могу колективизирати ни генерализирати. Ф Овај разговор водимо пред 29. новембар — контроверзни Дан Републике. Шта мислите о томе што се у Хрватској тај дан неће славити као Дан Републике2

— То је дан проглашења друге Југославије. У Хрватској то више није благдан. Они људи којима то значи могу га славити. То није централно питање, али за добар дио Хрвата тај дан није дан који треба славити.

6 Можете ли разумети аргументацију за то2 у

— Они сматрају да ова Југославиј није онаква какву они желе па према томе не желе славити ни тај благдан, И подвајања у овој држави казују да 29. новембар није свачији благдан. Неки су предлагали да би требало славити 1. децембар, али у Хрватској неће ни 1]. децембар јер то хоће Срби. Хрвати су успоставили 30. мај, као дан државности који би требало симболично славити. ·

6 Ви сте предлагали и о томе писали да би требало као дан хрватске државе славити 10. априлг

— Многи Хрвати у емиграцији тај дан славе као дан успоставе хрватске државе.

· Ф У овом разговору веома сте умерени и тежите за тражењем објективних решења, а то раније није била особина ни ваших текстова, ни ваших иступа.

— Промјенило се време. Иде се у процес демократизације. То треба признати. Моја критика је била уперена против диктаторског система. Прешло се у демокрацију без рата и револуције. Читав систем је пропао за годину-две. То је било непредвидиво. Највећу заслугу има Горбачов.

Ф Чини ми се да сте неоправдано рекли Југославији збогом, и да ће генерације које буду долазиле морати да поправљају ваше заблуде.

— Ако народи хоће Југославију онда нека буде.

—__ НЕДЕЉНА БОРБА. _ субота-недеља 1-2. децембар 1990 | % чи. 1 2 страна а

— БКРЕКОНКУАТК

гА ООРМЏ 1911

ВЕОВВАО — ХАбРЕВ

пакон сто Г Одина _ ; сао; сјајно уређена читаоница, у којој су журнали и новине целога Словенског Југа. Госпође и господа улазе и излазе из тога културног зборишта. Сви су натписи у њему латиницом и ћирилицом. За предавање тога вечера спрема се највећа дворана, сјајно намештена. Пошто смо себи осигруали место, пођемо проходати се по граду, средишту живота југословенскога. Предавања су заказивана о новом темату, уједењавању бугарске литературе са српско-хрватском, с којом се одавно ујединила словеначка (осим чисто популарне литературе). На тај начин се мисли саставити и: ли тература бугарске с тим да се за сва три словенска племена, за Србе и Хрвате, Сло венце и Бугаре организује једна општа, велика литература. Неки предлажу да се то учини под заједничким именом југословенским, које би обухатало вишу летературу и виши културни живот сва три југословенска племена, остављајући свакоме посе. бице употребу дијалеката за чисто локалне и популарне потребе. Ради тих задатака будућности од особитог су интереса била објављена предавања о некадашњем тј. се паратном стању српскога и хрватскога народа, који је одавна већ компактна нераз двојна целина, прекаљена у неколиким оштрим кризама и искушењима.

хххХ

едва дочекасмо вече. У Доситејеву Дому предаваше професор Видовић. Он прво изложи како су још у почетку ХУШ века српске и хрватске земље не само живе ле без икакве међусобне заједнице него како су се сматрале као засебне самос лне јединице, нимало не марећи једна за другу. Православни су Срби једини осе ћали своју заједницу вере и народности, драгоцено наследство њихове Немањићске монархије из ХП—Х1У века, основане на православној вери и на имену српском Муслимани су за се мислили да су Турци, и то Турци бољи од Османлија из Мале Азије. Хрватске области живеле су свака за се не знајући једна за другу. Јединство је, међутим, било у очи свакога ко је ма најмање умео да посматра. Мислени људи ни су могли не уочити га. Од оних који су ту истину рано исказали био је Србин Доси теј, који је народно јединство смотрио још 1760 и објављивао га у својим књигама већ од 1788. Он је први корио попове (ма да је сам био калуђер) што не шире зајед ницу и слогу, права начела хришћанства, место раздора, и што не мисле о просвети беднога народа једне расе и једнога језика. Хрват Људевит Гај је крочио даље, исти чући оно исто што и Доситеј. Он је у Хрватској потурио назад домаћи хрватски дија лекат, дао је правац уједињењу језика и правописа за све Хрвате и католике нашега језика и покушао је, наслањајући се на идеје Наполеонове кад је 1805—1813. држао Далмацију, Истру и Словенско, да у имену илирском уједини Србе и Хрвате. Илирско име није имало среће, али илирска идеја ипак није пропала. Њена главна достојања, терајући из здравог корена, мирно су током времена даље расла, не ударивши натраг нимало. Језик српски и језик хрватски у књижевности из дана се у дан све више једначаху, тако да су се већ у ХХ век ушли као потпуно један језик, с врло ма леним бројем дијалектизама, различит само својом одећом, словима латинским и ћириловским (по пореклу грчким). При свем том Срби су и Хрвати ушли у ХХ век у положају веома загонетном У то време су они, кад се погледају озго и с висока, изгледали један народ. Али кад би се погледали из близа и кад би се промотрио релани живот њихов у појединости ма, они су били два народа. Јединство је било само у врховима, само међу главним људима. А кад би наишле старе страсти вере и провинцијализма и оживеле старе зле традиције, или би то наместила туђа непријатељска, јединству противна рука, могли сте видети чудан појав, како се једним истим језиком два народа гложе међу собом као да немају једне обичаје, један исти народни дух, и као да им једна будућ ност није једино спасење. Па, кратко време по том, могли сте видети овоме са свим супротне сцене грљења и љубљења, с манифестацијама живога народног јединства и заједнице. Очевидно су се међу собом борили средњевековни феудални дух особе ности и сепаратизма и модерни дух широких концепција и уједињавања. Ограничен на саме врхове, унитарни покрет у то време није био општи. Да сте у тај мах ушли у села, видели бисте да она о томе ништа не знају. И ако су јед ним језиком писане, литературе су у ствари биле две, једна ћирилицом, друга лати ницом, једна за католике друга за православне. Средњевековни осебни и провинци јални живот, везан за сеоски тороњ, и традиционална верска антипатија православ ља и католицизма цепале су и делиле прост свет „Хрватски су кругови читали загре бачку а српски београдску литературу. Све је најпре почело груписати око та два центра, а међу собом се широким слојевима није мешало. Различита слова и та два различита средишта чинила су да су једним језиком али двојим словима писане две литературе. Ретко које би дело нашло читалаца на обе стране. Било је мало и самих дела достојних општега интереса. Откуд је долазио овај чудан појав2 Г. Видовић навођаше давнашњу поделу и свађу цариградске и римске (боље грчке и латинске) цркве око првенства у управи. Њих две су се завадиле, а уз обе су се поизалепљивали с једне и с друге стране материјални и власнички интереси. Што су се већма завађали Рим и Цариград, веатски у књижевностиападном куту Балканског Полуострва, завађала рођена браћа која су, на несрећу, отишла једни у православне а други у католике; једни ка Грцима, а други ка Латинима, без обзира на то што су им ови обоји подједнако били и туђини и непријатељи. Због тога, расправља г. професор Видовић, што је то више годило интересима династичким и личним владалаца и властеле у Угарској и Хрватској с једне, а Византијском Царству и разним српским земљама с друге стране, један исти народ почео је, противно стварним својим интересима, теглити једном половином к Цариграду а другом к Риму. Векови су од овога начина били преграде које су се чиниле нераздвојне и за које је требало много десетина година да се изгладе, униште или борба рано престала. Одавно њој већ једва има трага. Није га већ било ни у ХТХ и ХХ веку. Али је разлике које је религија створила или изазвала, употребила за своје користи политика. Германизам и словенизам, романизам и словенизам, јелинизам и словенизам, закачили су за ове старе предрасуде своје сфере интереса. Власти су биле само представници једне ил идруге сфере; народ је законима, организацијом државном и друштвеном везан у те нити, а и није му било лако из њих се извући. И данас, наставља г. професор Видовић, кад је победа опште народне идје обезбеђена, још се туђински интереси, противни слободи и напретку нашега народа, упињу да тим старим средствима ометају његово даље јачање, и хране и потпирују старе несугласице.

ххх

а трибини око предавача проф. Видовића седело је неколико господе, кој ВН се јавили за учешће у дискусији. 5

Један од њих упита предавача каквим се средствима успело да се изгладе средњевековне ране у српском и хрватском народу, да се савлада обласна поцепа ност и да се постигне садашње узорито јединство.

Професор у своме одговору помиње изворе расцепа. Он је створен с једне стране вером а с друге личним интересима велике властеле и ситних и крупних владалаца. Народу је дошла најшира помоћ од сувремене слободе и једнакости, која је наместо себичне и грабљиве средњевековне властеле поставила закон, безличан и једнак за свакога, основан на слободи и једнакости. То сувремено безимено Божанство без милосрђа је самлело средњевековне глупости. Овоме су силно дошли у прилог кул турни напредци новога времена. Модерним средствима муњевитог саобраћаја не стало је даљина; области су се зближиле и ближе су данас једна другој него села не када. Настало је време које је тражило да хиљаде постају милиони, ако се хоће да се нешто вреди. Сметње које је стварала рђаво упућена религија, саломљене су сувре меном општенародном просветом, на народном језику, која је такође следовала или претходила слободи и једнакости. За ново стање морале су се задобити прво новине и јавна гласила која се читају свуда, а потом учитељи и свештеници на обе стране. И они, којих су претходници некада стварали расцеп, довели су ново време, пропове дајући љубав и једнакост. И на једној и на другој страни наваљивало се свима сред ствима да се изврши културно уједињење Срба и Хрвата до те мере, да свакоме Ср бину сви народни интереси Хрвата постану исто тако своји као и српски, и обратно. Ширење књига, часописа и новина, у колико год није везано за локалне прилике, вршило се по целој територији. Културна предузећа и удружења, колико само не би сметале политичке власти, упућивани су увек да се шире по целој територији. При родно је да је навика на обоја слова као на своја у свему предњачила. Пошто то на српској страни .није изазивало никакву сметњу, јер се латиница и иначе учи, по хрватским крајевима се марљиво настајало да се Хрвати још из малена привикну на