Borba, Feb 28, 1992, page 10
10 PETAK, 28. FEBRUAR 1992. GODINE и Па Мт GLEDIŠTA KAKO REŠITI PROBLEM KRIVIČNE ODGOVORNOSTI TZV. РЕТЕЕТЕВА
DRUŠTUO
SVO
Zatvori u ostatku Jugoslavije ne bi mogli da prime toliki broj osuđenika 6 Samo to upućuje ı na zaključak da se ovaj problem ne može rešiti merama krivičnog gonjenja, odnosno suđenja
dr Jovan Lj. Buturović
Posleratno jugoslovensko krivično zakonodavstvo, za razliku od krivičnog zakonodavstva vecine drugih zemalja, nije poznavalo krivično delo pod nazivom dezerterstvo. Ne poznaje ga ni, sada važeći, Krivični zakon SFRJ. Očito da se radi o ideološkim predrasudama, jer je teško bilo u zakon uneti da pripadnici ]NA mogu biti i dezerteri. No, literatura (krivično-pravna) poznaje pojam dezerterstva i pod tim se najčešće podrazumeva bekstvo vojnog lica iz oružanih snaga u nameri trajnog izbegavanja vojne službe. U širem značenju pod dezerterstvom se može podrazumevati svako neopravdano neodazivanje pozivu za vojnu vežbu ili služenje vojnog roka ili mobilizaciju, od strane vojnih obveznika ili samovoljno udaljenje ili bekstvo vojnih lica iz oružanih snaga. Prema ovom značenju pod dezerterstvom se mogu podrazumevati krivična dela neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214. ı samovoljno udaljenje i bekstvo iz oružanih snaga iz člana 217. KZ SFRJ.
„Ovog hoću, ovoga neću“
Sa krivično-pravnog aspekta problem dezerterstva u napred navedenom značenju je vrlo jednostavan. Za postojanje krivičnog dela dovoljno je neodazivanje pozivu (bez opravdanog razloga), odnosno samovoljno udaljenje iz oružanih snaga. Motiv postupanja nema značaja za postojanje krivičnog dela, ali može imati za izricanje vrste I visine krivične sankcije. Problemi su, međutim, pravno-tehničke i političke prirode. Naime, prema podacima iz sredstava informisanja, broj tzv. dezertera premašuje brojku od 10.000. Vojno pravosuđe i kad bi htelo ne bi tehnički moglo da krivično goni i sudi tolikom broju ljudi. Jedпозгаупо гесепо [0 nije moguće izvesti. A, i kad bi bilo moguće zatvori u ostatku Jugoslavije ne bi mogli da prime na izdržavanje toliki broj osuđenika, osim ako se ne bi stvarali konc. logori, ali valjda nikom normalnom ne padaju na pamet takve sulude ideje. Već samo ovo upućuje na zaključak da se ovaj problem ne može rešiti merama krivičnog gonjenja, odnosno suđenjem. U našoj zemlji važi načelo legaliteta krivičnog gonjenja. To znači da je javni (vojni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje čim je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 18. Zakona o krivičnom postupku glasi: „Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službe-
noj dužnosti“). Nikakve „selek-
cije“ tu ne-može biti, a ako javni tužilac ne vrši krivično gonjenje svakog. koji je učinio krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno ako u tome vrši „selekciju“ onda on ne samo da krši zakon već i zloupotrebljava svoju funkciju odnosno dužnost.
Za „dezerterstvo“, odnosno za krivična dela iz člana 214. i 217 KZ SERJ, gonjenje se vrši po službenoj dužnosti i strogo gledajući po zakonu vojni tužioci su dužni da sve učinioce ovih krivičnih dela krivično gone. To znači da bi morali krivično goniti preko 10.000 ljudi. Oni to ne čine (ni fizički to nije moguće). Krivično gone samo jeđan manji broj „dezertera“, ali i tako je broj krivično gonjenih impresivan. Naravno, postavlja se pitanje po kojem to kriterijumu se neki učinioci krivičnih dela krivično gone a neki ne gone. Očigledno po nekom sistemu selekcije, a on bi mogao da bude
„ovoga hoću, ovoga neću“. Može se to činiti i iz političkih razloga. Na ovaj način ne samo da se grubo krši zakon, već se i građani dovode u nejednak položaj pred zakonom, odnosno, vrši se diskriminacija jednih građana u odnosu na druge, što je nezamislivo u bilo kojoj pravno uređenoj državi. A, kakve su posledice, ovako nejednakih aršina za krivično gonjenje i kažnjavanje, nije potrebno govoriti. One su vidljive na svakom koraku.
Ukinuti ratnu opasnost
Jedini način da se nađe regularno rešenje za ovu mučnu i tešku situaciju jeste davanje amnestije svim učiniocima krivičnih dela iz člana 214. i člana 217. KZ Jugoslavije. Stoga smatram opravdanim sve one zahteve u Javnosti da se donese zakon o amnestiji za učinioce ovih krivičnih dela. Tim zakonom onemogućilo bi se krivično gonjenje onih učinilaca protiv kojih gonjenje nije preduzeto, zatim bi se obustavio krivični postupak protiv onih učinilaca koji nije pravomoćno okončan, a osuđena lica koja nisu upućena na izdržavanje kazne bila bi oslobođena izdržavanja kazne, dok bi lica na izdržavanju kazne bila oslobođena daljeg izdržavanja kazne. Za one učinioce koji su pobegli u inostranstvo, odnosno koji su tamo neovlašćeno ostali
II и ривал тен и пиле именице ли ние и емир POSLE OSLOBAĐAJUĆE PRESUDE ZA VOZAČA ОКГОРМОС
TRANSPORTERA
Još ne spavam
Nedavno okrivljeni vozač oklopnog transportera, Vladimir Zivković, ovih dana oslobođen je krivice. On je, da podsetimo, u septembru prošie godine, dovezao oklopni transporter ispred Skupštine SFRJ, te je zbog tog svog postupka dospeo pred istražne organe Vojnog tužilaštva. Zbog dela koja su mu se stavila na teret Živković je mogao da dobije i do petnaest godina zatvora. Nakon što je dobio sudsko rešenje kojim se obustavlja krivični postupak protiv njega, smirenim i pomalo umornim glasom za „Borbu“ kaže:
— Lakše mi je, odahnuo sam. Pokušaću da nastavim sa studiJama. Do sada sam se trudio da učim ali nije išlo, bio sam pod presijom, sada će valjda biti bolje, priča Vladimir. Još uvek ne mogu da spavam, sanjam neke зони Nadam se da će i to
LAKNULO MI JE: Vladimir Živković (snimio: B. Petrović)
vremenom proći. Majka i otac su presrećni, javila su mi se i braća (koji, inače i dalje borave na kriznim područjima), kada su čuli za to. Voleo bih da i drugi vojnici koji su se našli u sličnoj situaciji kao što je moja da budu OSIODOIU! (J. F.)
JOŠ JEDNA INICIJATIVA PRED USTAVNIM SUDOM SRBIJE.
Nezakonita rekonstrukcija paragrafa
Republički parlament je sam sebi, bez ikakvog pravnog osnova, produžio „rok trajanja“,
da bi izbegli vojnu obavezu i vojnu službu, mogao bi se postaviti dodatni uslov — da u diplomatskim ili konzularnim predstavništvima u određenom roku (recimo 2 godine) daju izjave o spremnosti da u buduće izvršavaju svoje obaveze u vezi sa vojnom obavezom odnosno službom. Naravno da bi se njihovim povratkom u zemlju zakon o amnestiji na njih automatski primenjivao. Uzgred napominjem, da ovo ne bi bio prvi slučaj ovakve amnestije, jer je od oslobođenja do dahas doneto desetak zakona o amnestiji, kojima su amnestirana lica koja su izbegavala vojnu obavezu, odnosno vojnu službu bekstvom u inostranstvo ili neovlašećnim ostankom u inostranstvu. Smatram, inače, da bi zakon trebalo doneti po skraćenom (hitnom) postupku, a donošenje zakona verujem da bi pozdravili svi građani. Bio bi to, pored ostalog, i čin državničke mudrosti, koje ova zemlja, nažalost, poslednjih godina skoro da i ne poznaje. Na kraju i još nešto. Predsedništvo SFRJ donelo je odluku kojom je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti. Konzekvence toga su mnogobrojne i mnogostruke, a na području krivičnog prava to ima za posledicu značajno pooštravanje krivič-
- ne odgovornosti, pa se za neka
krivična dela protiv oružanih snaga kao i neka druga krivična dela, za koje za mirnodopske uslove nisu propisane ni najteže kazne zatovra, može izreći i smrtna kazna. Smatram da ovu odluku treba preispitati, odnosno ukinuti je, pogotovo posle odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o upućivanju „Plavih šlemova“ u našu zemlju. Razlozi zbog kojih je ova odluka doneta mislim da više ne postoji, a povišeni stepen borbene pripravnosti, određenih delova oružanih snaga može se održavati i bez odluke o stanju neposredne ratne opasnosti. Za učinioce krivičnih delova protiv oružanih snaga (i nekih drugih)
' protiv kojih je krivični postupak
u toku, to bi imalo za posledicu značajno ublažavanje kaznene represije, jer bi ukidanje ove odluke imalo za posledicu retroaktivnu primenu blažeg krivičnog zakona, tj. retroaktivno bi se primenjivali mirnodopski krivični propisi.
(Autor je pukovnik u penziji od 1. januara 1992. Do penzionisanja bio je sudija Vrhovnog vojnog suda i predsednik njegovog krivičnog odeljenja.)
iako su svi poslovi u
vezi toga morali biti završeni do 31. decembra 1991. godine, kaže se u inicijativi Ustavnom sudu
„Prvog januara 1992. kao građani imali smo pravo na formiranu republiku koja je morala da prekine svoje odnose sa federacijom na osnovu člana 135. Ustava i vezu sa federalnom jedinicom koja se zvala SR Srbija po Ustavnom zakonu od člana 17 do 23. U ovom periodu morali smo imati formirane i nove organe vlasti, ali naravno, ni taj proces nije završen kako valja.“
Ovo, između ostalog, piše u inicijativi (građanina koji za sada želi da ostane anoniman) upućenoj Ustavnom sudu Srbije kojom se zahteva preispitivanje
člana 22. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava republike. Reč Je o odluci parlamenta Srbiје da promenom pomenutog paragrafa sama sebi produži rok za usklađivanje zakonske regulative „u trenutku kada su svi poslovi morali biti završeni do 31. decembra 1991. godine“. Ustavni zakon (sa 25 članova), inače, nigde ne predviđa mogućnost promene sopstvenih paragrafa, pa je to moguće samo kao posledica promene najvišeg pravnog akta Republike. Ustav, Je međutim, u prvobitnom obliku i dalje na snazi što znači da
je „rekonstrukciju“ člana 22. izvršena bez ikakvog normativnog oslonca.
Produžavanje roka za ispunjavanje uslova iz spornog člana kaže se u inicijativi, produžava se ı rok za promenu sistema u sistem.
— Polipartijska skupština republike donosi zakone, a te zakone sprovode iı primenjuju skupštine opština iz bošljevičkog perioda, smatra predlagač pokretanja postupka za ocenu ustavnosti, ı dodaje: Promena člana 22, Ustavnog zakona uzima rok od petnaest meseci da bi
ga neosnovano produžili na 27, — vreme koje je dovoljno da se obave mnoge neustavne radnje oko transformacije imovinskih odnosa, prodaje stanova, preduzeća, održava se nerešenim pita-
nje Zakona o nacionalizaciji... Laički rečeno, inicijator pred Ustavnim sudom Srbije tvrdi da više ne postoji legitimitet vlasti a njegovo produženje mogu „pravno osnažiti“ samo građani i to — referendumom. Kako nam je u Ustavnom sudu Srbije rečeno, razmatranje ovog predloga moguće je, verovatno, tek za dva meseca. И В.0. ПЛС
АМПВАТНА GRAĐRNSKA KAMPRNJA
> ~
Созак
Rat je i dalje moguć, pored ostalog i zato što neki naši suvremeni filosofi i pisci kvalifikuju građanske akcije za mir kao „apstraktno mirotvorstvo“. Ja te akcije, a svakako i potpisivanje zahteva za raspisivanjem referenduma, kojim će se odlučiti sme li se i ubuduće voditi ovakav ili sličan rat, vidim kao prvu malu, ali dragocenu dozu vakcine uz pomoć koje se može zdravo ođrastati i sazrevati u civilno društvo. Time što tražimo i SVOjim potpisom zahtevamo da budemo pitani, dajemo do znanja da smo izišli iz „dečjeg vrtića“ u kojem se pod strogim nadzorom režima zbiva uvek samo privid kao nadoknada za stvarni život. U tom „vrtiću“ je sve, moguće, pa i to da ratni huškači odjednom izigravaju mirotvorce.
Posmatrane pojedinačno i sa stanovišta neposrednog efekta, građanske akcije za mir su saterane u ćošak istorije i nemaju 'onaj efekat koji od njih očekujemo. U suštini, njihovu ulogu možemo uporediti sa onom koju žanr biografije velikih ličnosti ima u istoriografiji: iako na rubu nauke i beletristike, ovakve biografije imaju funkciju prizme kroz koju se sagledava jedinstvo pojedinačnog života i sveta, jedinke 1 istorije.
Kroz prizmu građanske akcije za mir i u našoj sredini se pokazuje kako je velika odgovornost
onih koji su do rata doveli i ka--
ko dubok preobražaj mora doživeti nacionalistička ratnohušačka tzv. intelektualna elita. -
Marija MITROVIC
Dreka
O širini i snazi ratne kampanje svedoči „ratobornost“ medija, militarizacija škola, ratno sudstvo, ratna privreda, arogantno i nasilničko kidanje političkih, ekonomskih, kulturnih, ljudskih veza-sa čitavim svetom. U ratnoj kampanji učestvovao je na žalost i višestranački parlament, sa čije smo govornice slušali kreščendo ratničke dreke. Jednoglasno su donošene sudbonosne odluke o ratnom programu, a polemike vođene oko tresača za tepihe.
O širini i snazi osnove za antiratnu građansku kampanju ne govore samo potpisi za mir, već i niz slika koje mnogi od nas nose u svesti (ne samo da bismo sačuvali te dragocene slike, već i da bismo sačuvali svest) — sećanje na Terazijsku česmu, Sajrus Vens u novogodišnjoj noći među beogradskim mirovnjacima, pojedinačne i javne pobune protiv mobilizacije, masovan povratak sa fronta, dečaci koji ponavljaju razred da ne bi bili regrutovani.
Zupčanike ratne mašine najverovatnije će polomiti tek socijalna pobuna, koja će biti isto toliko nasilna i isto toliko slepa kao i rat. Dok se ona ne pokrene, ostaje nam kao mračna izvesnost otvaranje novih balkanskih frontova, za koje se ubrzano vrše pripreme. Zato mislim da svesno i aktivno suprotstavljanje ratu kao načinu rešavanja. političkih pitanja i nasilnoj i nelegalnoj mobilizaciji koja se opet pokreće, nije više samo pitanje građanske hrabrosti, već sve više postaje pitanje spremnosti da se suočimo sa budućnošću. Vera MARKOVIĆ
старе ia ei
USNI AAN!
enes ————– па-= ере те
уљане ŽŽ XE era зе анти