Borba, Jul 17, 1992, page 18

18 ПЕТАК 17 ЈУЛ 1992. ГОДИНЕ _ ЈУГОСЛАВИЈА И КЕБС

СВЕТ

lanca празне столице

„Нас нико не мрзи, мржња је у том свету ирационална категорија, она може да влада само овде, нисмо избачени и у наредних 100 дана имамо шансу да коначно и учинимо оно што смо и обећали“, каже Слађана Прица, члан југословенске делегација на заседању КЕБС у Хелсинкију

Сигурно је да нема места за оптимизам, али сам као професионалац задовољна постигнутим. Током ова четири месеца колико сам провела у Хелсинкију КЕБС је стално био под притиском југословенске кризе тако да оно што смо остварили — а то је шанса дуга 100 дана — није мало. Приватно сам, иначе, веома забринута, све оно што су чинили са нама и против нас доста је болно — каже Слађана Прица, члан југословенске делегације која је од 10. марта до 10. јула боравила у главном граду Финске где је поред министарског и других састанака континуитета КЕБС одржано и пет редовних и један ванредни састанак Комитета високих функционера да би се све окончало и самитом на коме Југославија сопственом вољом (по свему судећи наметнутој) није учествовала.

подела опговорности

Шта је постигнуто Ако смо успели, а успели смо, да спречимо да се СРЈ искључи из КЕБС и да се оспори њен државни суверенитет онда је то нешто — сматра Слађана Прица.

Шта је са континуитетом2 КЕБС је овде био јасан, СФРЈ више не постоји, а СРЈ може бити једино једна од држава сукцесора бивше Југославије, а при томе се — то Слађана Прица наглашава — разгранишава шта је континуитет, шта сукцесија, а шта наслеђе.

Шта се тражи од Београда2 Очекује се најпре његов пуни, засад још недоказани допринос у обустави сукоба у Југославији, посебно оних у Босни и Сарајеву. Иако се данас за те сукобе више не окривљује искључиво руководство у Београду и бивша ЈНА тражи се од оних који су створили ратног монструма да га и зауставе. Jep познато је, или је бар тако уверење свих, да Београд то може учинити најделотворније, иако је јасно да се притисак ваља распоредити на друге стране, на Хрватску пре свега.

Слађана Прица притом не пропушта да каже како ни сам КЕБС није без одговорности. Тачније, један круг земаља, посебно оних окупљених у кругу такозваних „пријатеља Босне“, није се увек озбиљно бавио југословенском кризом,

усредсређујући се пре свега на кажњавање Србије и рушење овдашњог режима.

Слађана Прица не оспорава да су постојале многе овдашње политичке грешке, не побија одговорност Београда, али се, колико емоционално толико и рационално, противи кажњавању српског народа. Изнад тога поручује да нас у КЕБС нико не мрзи — што се понекад овде може чути јер је мржња у том свету ирационална категорија, она може да влада на овим просторима. Тамо постоји само прерасподела сфере утицаја са позиција моћи, а све то не мора да

ЕТИРИ МЕСЕЦА У Х СИНКИЈУ: Слађана Прица буде засновано на војној премоћи. То неки, каже Слађана Прица, називају новим поретком, а њега се плаше највише они који га не разумеју и који у њему нису успели да нађу своје место и да се поставе као

“ чинилац, као страна која се

пита. А нас, већ дуго, нико ништа не пита, о нама одлучују. Ипак, нема свеколике завере против Београда, нема ни безрезервне подршке, у ставу Руса, на пример, нема „братске одбране“, још мање има селективног панславизма, једноставно Русија је бранећи нас бранила себе.

Шта може Београд 2

Шта нас очекује2 Имамо 100 дана да учинимо оно што морамо како би остали у свету. У Хелсинкију је једнодушно закључено да су последњи овдашњи избори били недемократски и нефер и да су стога изабрани органи нелегитимни. Помињана је симбиоза државе и партије, одсуство стварне поделе власти (на извршну, судску и законодавну) говорено је о непостојању правне државе (деловање паравојних формација, етничка чишћења терена, јавно демонстрирање силе неодговорних појединаца) указивано је на непостојање _с"пуне слободе штампе која је, иначе, оптуживана да је меусобним ратом припремала многе сукобе.

Посебан проблем су мањине где су, како каже Слађана Прица, две ствари битне: није довољно да се унутрашњи правни систем усклади са нормама КЕБС, већ је потребно да припадници мањина своје право стварно и уживају, а довољно је примера да то није случај. Албанци са · Косова уживају изузетну подршку чланица КЕБС које траже безуслован дијалог који би потврдио права Албанаца и, наравно, чињеницу да они уважавају границе СРЈ.

Шта дакле можемо да учинимо2 Југославија (Србија и Црна Гора) није избачена из КЕБС, то понавља Слађана Прица, додајући да ми можемо нешто да учинимо да се то не догоди. Писмо Добрице Ћосића потврђује да је нова држава спремна да гарантује пуно _ поштовање – одредби КЕБС, а долазак Милана Панића у Хелсинки потврдио је спремност КЕБС да нам да ту шансу од 100 дана. Утолико пре што је ново руководство најавило нове демократске и фер изборе на свим нивоима и, што је исто тако важно, трансфер власти са републичког на савезни ниво. Без обзира ко је у влади, иако њен састав сигурно има одређени утицај на политички став других, тих 100 дана остају, каже Слађана Прица, али, притом, упозорава да се чекају дела, чека се да се коначно и учини оно што је најављено и обећано.

Зоран МАНЏУКА

УЗГРЕД.

Месечно — резолуција и по

У историји Уједињених нација вероватно не постоји земља којој је Савет безбедности у краћем времену посветио више званичних докумената него што је то Југославија: од краја прошлогодишњег септембра па до средине овогодишњег јула, дакле ва непуних десет месеци, изгласао је 14 резолуција о југокризи, односно сваког месеца, у просеку, по резолуцију и по!

Подсетимо на њихове бројеве и датуме доношења: резолуција број 713 — од 25. септембра 1991, број 721 — 27. новембра 1991, број 724 15. децембра 1991, број 727 — 8. јануара 1992, број 740 — 7. фебруара 1992, број 743 — 21. фебруара 1992, број 749 — 7. априла 1992, број 752 — 15. маја 1992, број 757 — 30. маја 1992, број 758 — 8. јуна 1992, број 760 — 18. јуна 1992, број 761 — 29. јуна 1992, број 762 — 30. јуна 1992. и резолуција број 764 — од 12. јула 1992. године.

Колико ли је тек било извештаја Бутроса Галија, Сајруса Венса, Марака Гулдинга, Сатиша Намбијара, колико писама југословенских званичника на адресу Савета безбедности и генералног секретара!

PM? M — ништа. Што рекао један цинични пољски сатиричар: парадокс је у томе што се ситуација мења, само проблеми остају исти.

Савет безбедности као да се повео за Черчиловим „упутством“ — кад не знаш шта да радиш, формирај комисију: кад не знаш шта ћеш — изгласај резолуцију!2

Да ли ће петнаеста јубиларна резолуција бити и последња, она која ће одобрити војну интервенцију и прекратити свеопште муке — и нама и Савету безбедности2 (Б. #4.)

ТАМО — АМО ПО ЧЕШКОЈ И СЛОВАЧКОЈ

Свет је пун апсурда |

(Специјално за „Борбу“)

Праг. — Јозеф Шкворецки нам је изјавио: „Бојим се да између Чеха и Словака не дође до непотребног осећања горчине, јер свако од нас има пријатеље на оној другој страни. Када би после дугогодишњег заједничког живота неко почео да забија клин између нас, и то политички клин, то би било одиста огавно. То је

“оно чега се бојим. Споља гле-

дано то све одиста личи на развод, али је питање да ли се одиста ради о жељи и вољи народа.

Ако Мечијар говори да прво треба прогласити самосталност а да тек после тога људи треба да гласају о њој — то ме подсећа на совјетску инвазију, која је прво обављена, а тек су се накнадно сви изјашњавали о њој. То није демократски процес, требало би претходно расписати референдум. Распад државе је животно важно питање, и оно се не сме препустити само партијама. За Мечијара није гласало преко 60 одсто Словака. У свету ће све зависити од тога кога ће у иностранству признати за правног наследника Чешко-Словачке, а ја сам лично мишљења да ће то пре бити Чешка него Словачка. Словачка је, захваљујући Хитлеровој вољи добила самосталну државу, која је објавила и рат САД — а да до дана данашњег са САД није закључен мировни споразум. Ако би се Словачка прогласила за самосталну државу, нека будала би у америчком Сенату могла да каже да су САД у ратном стању са Словачком. Свет је пун апсурда, а ово што сам сада рекао није никакав апсурд.

Рата „а-ла-Југославија“ се не бојим, јер сам ипак информисан човек, и знам да ни Чеси ни Словаци нису тако ватрени да би одмах почели да пуцају. Словацима бих посаветовао да све добро одвагају и одмере да виде шта им може донети самосталност. Данас се Европа интегрише... Када би Словаци били угњетавани од стране Чеха — у том случају бих јоши могао да их схватим, да схватим њихову жељу за самосталношћу и сувереношћу. А да су чак и угрожени — чак би и то могло да се поправи и среди демократским путем.

Проглашавати самосталност крајем двадесетог столећа је ипак по мало превазиђена ствар, то је — пасе, како то кажу Французи. Надам се да ће већина Словака ипак пажљиво одмерити и извагати зашто би то требало да мрзе оне „Чехоње“ на северу...“

ж.

ПОЛИТИчЧКИМ

Ладислав Мњачко нам је изјавио: „Распад Републике би за Словачку означавао праву катастрофу. То говорим као Словак. Мислим, и тиме уопште нисам одушевљен, да је немогуће зауставити општу тенденцију срозавања свих вредности код Словака. То би требало јавно рећи свим Словацима. Ако ништа друго, а оно због тога да касније не би могли да кажу да их нико није упозоравао, да не би могли да кажу да нису знали у шта су кренули. А такве су се ствари у историји често дешавале.

Највише се од свега бојим продубљавања кризе у Словачкој, бојим се да би то продубљавање могло да изазове успоравање процеса демократизације. Бојим се да би Словачка тешко могла да изађе на крај са евентуалном радикализаци-

јом мађарске мањине у Сло-

вачкој, бојим се међународне изолације, па макар она била и краткортрајна. И краткотрајна изолација би за нас, Словаке била опасна.

Разилазак је могућ ако то један од народа, који живи заједно са другим, одиста жели. Важно је међутим и време када се то дешава, јер ови дани, месеци, па чак ни године за радикалне промене нису најпогоднији. Ако би дошло до „развода“, Словачка би постала много зависнија од Чешке него што је то случај данас. Словачка привреда и њена структура немају шта да понуде данас свету.

Што се пак Чеха тиче, морам рећи да просечно образован Чех о Словачкој не зна практично ништа. Он не чита словачку литературу, он не чита ни словачке новине. Летњи или зимски одлазак у Словачку је исто толико неплодан и некористан као и одлазак у Бугарску на плажу „Златни пјаси“. a

Чешки човек има осећај цивилизацијске надмоћи и није свестан три основне ствари које нам отежавају живот. Словачки народ се ментално разликује од Чеха, словачки народ има другачије историјско искуство, он се нашао у сасвим другачијој привредној, политичкој и културној ситуацији. Ако просечан Чех не схвати те три основне ствари, он ће живети заједно са потпуно непознатим му народом, чије комплексе није у стању да схвати.

Словаци су мањински народ у републици и преосетљиви су на чешко игнорантство и национализам. То није једини, али је свако веома важан разлог који је изазвао данаш-

њу кризу...“ Милан ЧОЛИЋ

ИЗЈАВА ЗА ДАНАС

„Океј, ви бивше комуњаре, хајде да распалимо рок енд рол!“ АКСЛ РОУЗ, певач групе Ганс енд роузиз,

на почетку концерта у Прагу

сине пара никаћ

LULU

пепела врта пса. литији a_

ваши“

а

| i | 1

ica Oe ek O

OVO:

при ин

ORO LO