Borba, Jul 17, 1992, page 19
пе 3 Де = ан
СВЕТ
i ПЕТАК 17 ЈУЛ 1992. ГОДИНЕ 19
ОТВОРЕНО ПИСМО ЧЕТВОРИЦЕ _ХРВАТСКИХ ПОЛИТИЧАРА МЕЂУНАРОДНОЈ ЈАВHOCTIM 100081 ће бИТИ нерегуларни
„Председнички и парламентарни избори у Хрватској заказани за 2. август 1992. биће, како показују многи сигнали, најблаже речено нерегуларни“. Ово упозорење стоји у „Отвореном писму међународним посматрачима избора“ које су Марко Веселица, председник Хрватске демократске странке, Јадран Виловић, секретар Социјалистичке партије Хрватске, Доброслав Парага, председник ХСП и Иван Цесар, председник Кршћанско демократске странке, упутили на адресе „Хелсинки воча“, парламената Канаде, Аустралије и Европе.
У писму се, даље, наводе и примери поменутих сигнала који су ауторе писма навели на тврдњу с почетка текста:
„Република Хрватска је у рату, нападнута од Србије *
— Четрдесет одсто територије Републике је окупирано, што изборе чини непотпуНим. |
— У Хрватској има око 800.000 избеглица, од којих многи нигде нису регистровани као гласачи, нити знају где да гласају
— Не постоји списак бирача, што значи да нико не зна колико је гласачко тело
— Знатан број грађана Хрватске је на линији фронта, а то су људи који не могу напустити фронт да би гласали, нити су то војници у касарнама, где би се могло гласати — Избори се одржавају у лето — у миру је то доба великих миграција због годишњих одмора, а да не говоримо о ратним условима кад се то вишеструко појачава
— Владајући режим не допушта радио-станицама да прате изборну кампању, што је потврђено званичним писмима послатим свим радио станицама
— Владајући режим злоупотребљава малолетнике користећи их у својој пропаганди како би одржавали политичку контролу (као на пример, хрватски ТВ емисија „Добро ми дошел пријатељ“)
— Постоји још дуга листа сличних сигнала које ћемо упутити касније
Према томе, овим писмом тражимо од вас да у Хрватску потаљете што већи број посматрача из ваших институција и организација и да помогнете и на друге начине како би ти избори протекли без злоупотребе или уз што мање злоупотребе. Грађани и народ Републике Хрватске знаће како да вреднују вашу подршку успостављању демократије у овом делу Европе који је одувек био интегрални део Запада.“
ЈУГОСЛАВИЈА И СВЕТ
Призивање војне интервенције
Актерима насиља на тлу бивше Југославије остаје да хитно промисле шта желе и шта чине: да ли ће, заустављањем рата отклањати узроке притиска или ће неодустајањем од циљева неостваривих без насиља убрзати премошћавање преосталих разлика међу спољним силама и присилити ОУН да одобри и војну интервенцију
Мање од три године после рушења Берлинског зида и изласка из хладног рата, Европи као да је важније од свега како да се и оружјем заштити од нових опасности које није очекивала. О томе се последњих дана расправљало на више места, па и на два изузетно значајна“ међународна скупа: на тродневном сусрету шефова држава или влада седам најбогатијих индустријских сила у Минхену и на дводневном самиту КЕБС-а у Хелсинкију.
Исти пориви
Две ствари су, чини се, биле карактеристичне како за ове, тако и за друге, раније одржане политичке расправе о евентуалном коришћењу и војне силе. Прво што пада у очи јесте сагласност у процени главних извора опасности за мир и безбедност у Европи. Мало ко, наиме, оспорава да су као епицентри нове нестабилности послужиле две етнички хетерогене државе којих више нема на политичкој мапи Европе: бивши СССР и бивша СФРЈ.
Остали свет, посебно европски Запад, суочен с тим призорима, одавно већ живи у страху да би се националистички бумеранг могао и њему обити о главу. Отуд и тежња, у последње време све јаче изражена, да се горко искуство са Балкана, познато и под именом ,„југовируса“, користи као необорив доказ да је неопходно превентивно деловање свуда где се пале ватре племенске мржње:
Западним стратезима, згранутим призорима страве и ужаса у бившој СФРЈ, диже се коса на глави при самој помисли на могућност сличног ршума, рецимо, у вишенационалној, економски убогаљеној Русији.
Настављање беспримерног насиља у БиХ, опсаде Сарајева, Горажда и других насеља и суровог разрачунавања и с недужним људима у њима, свакако увећава и спољна страховања, понајвише на Западу решеном да стане на пут „југовирусу“. Остају, међутим, веће или мање разлике око начина како да се то постигне, што је, како се сматра, могао бити један од главних узрока нее-
8
НЕУТОЉИВА ЖЕЂ ЗА РУШЕЊЕМ: Хаубице у Босни _
После слома источног, квазисоцијалистичког тоталитаризма, обе те земље утонуле су у поступну али незаустављиву, најпре политичку, а затим економску, па и територијалну дезинтеграцију. Али иако временски и политички повезано, то распадање се, ипак, није одиграло на потпуно исти начин. Биће да због тога, бар за сада, ни последице нису исте; нису, боље рећи, подједнако трагичне.
У основи исти, превасходно националистичко-шовинистички пориви, као да су били знатно дубљи и експлозивнији у бившој Југославији. На њеном тлу је, у сваком _ случају, међуетничко хватање за гушу досад било масовније и суровије него икад и игде у послератној историји Европе. У односу на бивше совјетске територије, овде је, и сразмерно и апсолутно, више свакојаког па и најбруталнијег, терористичког насиља, осветничког безумља, параноичног ксенофобизма, моралних изопаћења, материјалних разарања и других несрећа због којих ће испаштати генерације будућих нараштаја.
фикасности великих сила и од њих зависних институција.
Око узрока и могућних последица тог неуспеха све чешће се ломе копља и међу главним спољним актерима. Понајвише због дилеме од чијег разрешења, ако утисак не вара, зависи будућност не само нашег, ужег простора, него и већег дела историјски ровитог Балкана.
Јер, док слике из Босне која гори изазивају неподношљиву мучнину на све стране, владама и политичарима којих се то тиче све је теже да одлажу одговор на, само по себи, запаљиво питање: ако ни политичке интервенције Европске заједнице, ни плави шлемови и економске санкције светске организације, не дају жељене резултате, није ли онда војна интервенција страних сила једини начин да се, најзад, прекине крвава оргија2
САД и Европа
У сенци те дилеме остаје и друга карактеристика све злосутнијих расправа о могућним вој-
ним опцијама. Реч је о извесном, можда привременом, али, свакако, не и занемаривом паралелизму постојећих, или пројектованих институција за извођење евентуалних оружаних интервенција. У грубој подели регионалних надлежности и стратешких неусклађености, разлике би се могле овако упростити:
Иако ни у војним стварима не жели раскид са Сједињеним Државама, Западна Европа би, у најмању руку, хтела да буде самосталнија. У свему, па и у кројењу евентуалне војне капе не само за Европу од Атлантика до Урала, него и од Ванкувера до Владивостока. Дакле, и за шире подручје КЕБС за све земље које неопозиво прихватају демократску организацију друштва и међународно гарантована људска права свих својих грађана.
Американци се засад држе као да им европска, превасходно француска тежња за већом аутономијом и у војним надлежностима, у начелу, не смета. Али они јасно стављају до знања да им је, и у европском распореду реалне моћи, садашње и будуће,
(Снимио: 3. Синко)
надасве важно да сачувају НАТО. Остају уверени да само с тим ослонцем могу одржавати неопходни утицај у европској и светској равнотежи,
Компромис, макар само привремен, добио је политички благослов на поменутом хелсиншком самиту: прихваћена је америчка сугестија да се НАТО „привеже“ и за КЕБС, као једна врста оружаног сервиса чије ће се услуге користити „од случаја до случаја“, на позив КЕБС-а. У исто време, задовољена је, колико-толико, тежња Европе да стане на сопствене војне ноге: „сервисирању“ ће учествовати и недавно активирана Западноевропска унија као аутономна оружана формација. Тачније: као посебан, војни ослонац Европске заједнице. Под политичким окриљем КЕБС, из којег је СР Југославија у међувремену суспендована, уследила је прва проба новог, америчко-европског оружаног хибрида. Као повод, како се могло и очекивати, послужила је сарајевска, односно босанско-херцеговачка агонија. Постигнута је саг-
ласност да се, у име доприноса строгој примени економских санкција Уједињених нација против Србије и Црне Горе, у Јадран упуте поморско-ваздушне снаге обе формације, што ће рећи и америчке (из састава НАТО-а) и европске (Западноевропска уни-
ја).
Магла националистичке
фарсе (2)
Око тога се подигло доста прашине. Понајвише међу оним домаћим актерима југословенске, пре свега сарајевске трагедије, које је Савет безбедности, кад се једногласно одлучио за економске санкције, изричито именовао као најодговорније за оружано насиље. Поред срдитих оптужби да завереничке спољне силе, намерене да после Југославије, растуре и Србију, крећу против недужних жртава неправди и насиља, чуле су се и суморне прогнозе по којима војна инвазија преко Јадрана само што није почела. Тиме је, у пропагандистичкој захукталости, или из пуке застрашености, увелико замагљивано оно што је на хелсиншком самиту сложно утаначено.
Улазак западне флоте у јадранске воде, чак и ако је замишљан као предигра евентуалне војне интервенције, остаје, бар засад, и политички и војнички строго ограничен циљ. Предвиђено је само осматрање и пријављивање оних на које буде пала сумња да учествују у кршењу санкција. То, другим речима, није ни поморска блокада јер и за то би била неопходна посебна одлука Уједињених нација.
То, дабоме, не значи да се ништа горе не може догодити. Још мање да су, у овој магли националистичке фарсе која не броји жртве, у праву они домаћи, назови стратези који нуде самоубилачке прогнозе. Разлике у спољном свету су, веле, толико велике да ни санкције неће моћи дуго да се одрже, а камоли да ће доћи до војне интервенције.
Ако их разум и памћење још служе, такви би, ако ништа друго, морали да се присете историјске истине: спољне силе, чију војну машину „југовирус“ почиње да покреће, много пута су пролазиле кроз веће или мање међусобне сударе, али им то ни у једној већој кризи није сметало да се договоре где и како да бране заједничке интересе. Чак ни онда кад је требало употребити и оружје.
Актерима и заточеницима насиља на тлу бивше Југославије, остаје, према томе, да хитно и темељно промисле шта желе и шта чине: да ли ће, заустављањем рата, отклоњати узроке притиска, а тиме и санкције Уједињених нација или ће, нећкањима и неодустајањем од циљева неостваривих без насиља, убрзати премошћавање свих преосталих разлика међу спољним силаMa? У овом другом случају, они би својим држањем могли присилити Светску организацију да одобри и војну интервенцију. Ако нас гурну и у ту несрећу, постаће беспредметно ко се с ким слаже или не у Европи која се интегрише упркос провинцијалним, националним залуђивањима какво је наше. Неће нам помоћи ни закаснело сазнање да смо сами највише криви за зло које се могло избећи.
Александар НЕНАДОВИЋ