Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena, page 1213

ПРИМЈЕРИ СРПСКО-СЛАВЕНСКОГА ЈЕЗИКА 438

проитуману Жупскога манастира, гдје га зове владика Василије, да га ископа из земље. Кад пропгуман то, као какову истину, у јутру каже своме друштву, они му се стану смијати. То му се присни и други пут, али он друштву не смједне више ни казивати; трећи пут му на сну дође владика Василије обучен као владика кад служи с кадионицом у руци п стане га кадити, па у једанпут удари га кадионицом у чело, а из ње прсне ватра њему по лицу, у том се он тргне иза сна на рукама за лице, а то по лицу све ране од ватре и од бола не може за њега да се прихвати. Кад остали калуђери то чују и виде, више му се нијесу подсмијевали, него одмах узму мотике и трнокопе и лопате и пођу с њиме да ископају владику Василија; и дошавши под Острог, тдје је већ било неколико калуђера, кажу шта је и како је, и сви запосте као испосници и стану се једнако Богу молити и бденија држати, па пошто тако проведу недјељу дана, онда отиду на гроб и откопају га, кад тамо, а то владика Василије цјелокуп и свет. По том га у ћивоту намјесте у цркви у горњему манастиру, гдје је и данашњи дан. Ондје код његова, ћивота сад сједи једнако по један посник, и служи се летурђија на бадњи дан, на крстов дан (уочи богојављенија), на велики четвртак и 29. Априлија (кад је умрђо), а осим тога, и кад ко плати. (О тројицама долази народ не само из све Шрне горе и из осталијех оближњијех племена, него и из Херцеговине и из Босне, те га цјелују и прилажу ко што може. Шрквари ови из даљнијех мјеста стану долазити јошу сриједу, па се поред молитве ондје и веселе, играју и пјевају. И сами Турци (Срби закона Турскога) долазе кашто (као у Студеницу светоме краљу) те цјелују и читају им се молитве и прилог дају, као што је недавно некакав Хаџ-Алија, Веризовић из Никшића, који није имао дјеце, долазио са женом те им у горњему манастиру држали бденије и служили летурђију и пјеливали и даривали светога Василија, а 76 пошто му жена по том родила сина, шаље манастиру сваке године по оку воска.

У горњему манастиру било је до године 1858. писмо патријара Гаврила, како је архимандрит Василије завладичен и постављен Херцеговачкијем митрополитом, тако и оно којим су му се Бјелопавлићи обрекли давати жито и браве, и још којешта што је он сам записивао; па је то у почетку поменуте (1853.) године све пропало. Кад је Омер-паша одоздо

ГРАМАТ, И ПОЛЕМ. СПИСИ В. ст. К., 1. 28