Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena, page 1214

434. ПРИМЈЕРИ ОРПСЕО-СЛАВЕНСЕОГА ЈЕЗИКА

дошао с војском до под Мартиниће, а Херцеговачки Турци

преко Планинице под Острог, у горњи манастир затворе се

Мирко Петровић (брат кнеза Данила) и Новица Церовић и

овај архимандрит Никодим са 80 момака: и 9 дана су се

јуначки бранили и побили сила Турака, који су на њих често наваљивали, а кад им десети дан кнез Данило (ваљада бојећи се да их Турци не би надвладали п светога Василија спалили) пошаље заповијест да оставе манастир, само светога Василија да гледају да изнесу, они ноћу са светим Васплијем побјегну, а поменута писма, као и друго много којешта, оставе те Турци разграбе пи униште. Да је ондје било и ово писмо патријара Максима, и оно би тако пропало, него је срећом било у селу код рода господина. архимандрита, у коме се сачувало до данас.

Кад смо бесједом овако у Бјелопавлићима, да кажем коју ријеч и о њима. Онамо се приповиједа, да се земља она, у којој живе сада Бјелопавлићи, прије боја Косовскога звала горња Прбвала“) (а. доња да је била од Спужа доље к језеру Скадарскоме), људи пак, Срби, који су у њој били, да су се звали Лужани. Пошто Дукађинеки капетан Лека погине на Косову и Турци му дворе похарају и разуре, син његов Павле добјежи преко Арбаније и Куча у горњу Превалу и ондје на селу Сретњи најми се у Лужанина Мрдака да му служи коња. Павле овај имао је на глави бијељу косу, и за то су га звали

п Бијели! Шавле. Кад су се једном код цркве светога Николе на пољу Јеленку били скупили сви знатнији Лужани на сабор, дође на коњу некаква госпођа Јелена од лозе Немањића са двоје момчади бјежећи од Турака, и назове им Бога овијем ријечима: „Помози Бог, господо и браћо Срби!“ Али јој слабо ко одговори, онда их она замоли да би јој дали једнога човјека да јој покаже пут до Херцеговачке границе, а она да ће му платити путнину; они јој на то одговоре: „Ето ти Бијелога Павла, који се доскитао из ваше земље, нека те води.“ Џавле пође с њоме радо, и кад је доведе до Херцеговачке границе, она му са захвалности плати путнину и дигавши руке к небу рекне: „О Боже, ти дај, да се Лужани данас побију на сабору међу собом и да се род њихов затре

85) Ја мислим да су је тако назвали ови Орби одовуда, са сјеверне стране, по томе, што онамо кад се тревали преко највишијех гора воде већ пе теку у Црно море него у Јадранско.