Adam Bid

ПРЕДГОВОР |. Х1

духа. Није бадава тако дуго времена сав слободоумни снажни апарат мишљења и проматрања код Џ. Елиота био управљен искључиво на проблеме науке и филозофије. Провлачи се, нарочито кроз позније њене романе нешто што је разлог да о њој, једном несумњивом и великом артисту, могу да се чују понекад сасвим супротна мишљења. Критичари, који узимају у обзир њену свежу опсервацију, понирање у сваки психички покрет, и, нарочито, оригинални хумор, величају је и стављају међу прве од првих. Они пак, који упиру претом у места где Џ. Елиот прелази у научну технику посматрања, и у интелектуалне емоције, тврде да она можда и није била рођени приповедач, и поткрепљују своју сумњу фактом да је Џ. Елиот, докле год је писала, од времена на време давала израза својој малодушности, тужила се да су јој планови огромно обухватни, а да јој недостаје романтике и патоса. Само они први могу доћи у обзир кад је реч о оцени великог и оригиналног творачког талента Џ. Елиота. Ови други могу доћи у обзир једино онда ако се улази у критику стила и форме Џ. Елиотових романа. Тачно је да у живом и истинитом њеном причању има местимично прекида у спонтаности, има тенденције да се просте ствари насађују на калуп учености и доказују непотребно озбиљним апаратом. На пример, на једном месту у Адаму Биду, хотећи да истакне како доброћуди фармер уме до душе дабуде озбиљан о пијачну дану, али у том тренутку, после добре вечере, он је сушти израз своје мало ограничене благости, Џ. Елиот каже: „Зна се да велики научници, познати као немилосрдно оштри критичари научне вредности других људи, могу бити благо стрпљиве природе у приватном животу. ја сам чула о једном, који је левом руком усрдно љуљао колевку с близанцима, док је десном изводио саркастичне ударе масакрирајући противника који је доказао брутално незнање старојеврејског језика.“ Али кад такво пребацивање чине Џ. Елиоту Енглези, онда човек има пуно право да запита: а аш !1е ЧЊез-уошв _ Код других енглеских романсиера има.