Adam Bid

хн ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

тога још више. Џ. Елиот у претежно већем делу својих романа црта скоро искључиво ситне људе и средине, необразоване провинциалце и сељане, и ређе долази у искушење да мудрује и дисертира. Ти директни људи су је научили директном стилу. Тим директним стилом су рађене њене Сцене из свештеничког живота, и њена три дивна романа: Воденица на Флоси, Адам Бид и Ткач Марнер. Сваки карактер доноси одмах своју спољашњу фигуру и свој језик. У толикој мери је Џ. Елиот била пријемчива за то да су њени земљаци, пошто су публиковане Суене, погодили да аутор мора бити из њихова краја. Џ. Елиот је, касније, признала све своје „оригинале“, и извињавала се што још није стекла довољно вештине да избегне директно копирање. Међутим, удаљујући се од свог првобитног начина рада, и компонујући више по имагинацији него по директној опсервацији, Елиот је у другој серији својих романа, Ромоли, Феликсу Холту, Мидлмарчу и Данџелу Деронди, давала дела која су, у целини, била импозантна литература, али само у оним детаљима који су били сећања из "младости достизала пуну меру истинитости и уметности. За онога који мисли, свет је комедија; за онога који осећа, свет је трагедија. Међу малим својим сељанима и радницима, једноставним сеоским џентлменима и пасторима, Џ. Елиот је у исто време и мислила и осећала сваки проблем и сваку тајну њихова живота. Уметничка њена осетљивост за лица, природу око њих, и догађаје живота, била је савршена. Савршено је знала и здравље и болести тог краја и његових становника. Чаробном брзином је умела запазити и запамтити све изразе човечје природе, један за другим, вулгарност, контемплативност, практичност, у стотину њихових нианса. Живот на селу тече споро, Сваки се догађај преврне и исцрпе до краја, свака се досетка препричава и до танчина ужива у њој, свако живи у сваком и у свачијој кући, свако је глумац у свакој комедији или трагедији села. И Џ. Елиот је у неку руку била то. Отуд у оним доспеш-