Adam Bid
ПРЕДГОВОР хн
по 7 1 | ПРЕДКОВРР _____ ен ти–
ним, спорим романима из њеног завичаја, и из живота њених сељана, милион ствари, све знање и уметност очевица и саучесника, пуно малих, незнатних, час идиличних, час гротескних, час тужних покрета живота, праћених увек сарадњом и примедбама целе околине, примитивне али инстинктивно виталне, која савршено уме да живи, и не пропушта ни један моменат живота.
Кад се, у каснијим својим романима, Џ. Елџот удаљила из сфере опсервираног, и зашла у обраду великих проблема ослобођења човека, проблема расних, проблема наследства, оставио ју је хор веселих, вул-
_гарних, мудрих и досетљивих њених сељана, остало јој је да се бочи с интелектуалцима, да рони у саму себе, да често сама улази у своје главне јунаке, да за љубав једног идеала стеже и креше карактер, сабија га у калуп предвиђених догађаја, претрпава спонтани његов живот пасивним емоцијама и неоригиналним импулсима. Између Џ. Елиота прве серије и друге серије романа, велика је разлика. Оно је уметник који заноси, с чијим хумором човек пева и лудује, с чијим малим трагедијама човек дубоко човечански тугује, чији суверени гест уноси пропорције уметности и ред лепоте у све. Ово је импозантан напор мислене снаге, маште и историског знања, да се да дело које ће бити суд времена, сведочанство великих борби за добро човека. Онде је Џ. Елиот оно девојче из немачке легенде које има и треће око; два, којима спава и плаче, треће, да посматра своје снове и сузе. Овде је Џ. Елиот типични северни дух који мисли жмурећи, који има познати протестантски нагон да зна и доказује, протестантски страх дау животу како год не буде мање дужности и рада него срећеи весеља.
Нагло расте снага обухватања уметничког из раза код Џ. Елиота. Одмах после Суена, једно за другим, она даје три најбоља своја дела, 1858. Адама Бида, 1860. Воденицу на Флоси, и: 1861. Ткача Мар-
- нера.- Које од та три дела је најбоље и најлепше, то је тешкб рећи. Воденица има нарочиту чар аутобио-