Adam Bid

ПРЕДГОВОР хуП

енергија која кроз политичке и духовне говоре тресе срцима и савестима. „нових Грка“ Сукобљавају се млађи и старији, а и млађи међу собом и старији међу собом. _ једнима наука постаје страст, други јој окрећу леђа, трећи је употребљују као оружје у политичкој борби: Пуно јеу роману индивидуа и група сваке врсте. Ромола „млада жена, тежи да кроз мистичну веру стече снагу да у области науке и живота уме увек распознати лажно од истинитог, она је дакле персонификација духа Ренесанса. У појединостима је тај роман врло значајан. Он стоји на средини између две серије Џ. Елиотових романа, и неки критичари га цене, због множине разноврсних типова, толико колико и Адама Бида. Те две ствари је, међутим, тешко сравњивати. У Адаму Биду је уметност у суштој и вечној истини; у Ромоли је уметност у ипмозантној литератури. Ваља, до душе, признати да, местимично, драмска снага у Ромоли премаша ону у А. Баду. Неки моменти у животу Савонаролину, кад клечи и. уснама шапће молитву, а мозгом ваља аргументе непријатеља; или моменат кад се ломи између веровања у чудо и осећања да је то проста замка противникова; с друге стране, сцене са Титом, Ромолиним мужем, типичним Фирентинцем из доба Ренесанса, који је пун артистичких инспирација и интелектуалних способности, а у исти мах сујеверан, бруталан у живањима, морално неосетљив — јачи су него моменти који у А. Биду треба да значе кулминацију заплета. Али бадава, кроз људе у А. Биду тече и говори она иста крв која је текла и кроз Џ. Елиота; а у Ромоли се руше на читаоца брда историских факата и детаља онога доба, и само је таблон италијански, а италијанске крви нема. Ромолу муче модерни сукоби мозгова и душа, у првом реду Џ. Елиота. И у другим личностима је пуно позитивистичке религије Х 1Х века, и симпатија Џ. Елиота за идеје филозофа тога времена. Висина, куда на крају крајева треба да узлети душа Ромолина: да живот туге остане живот активне љубави, и сувише је прононсиран лични идеал Џ. Елиота, понављан у Марнеру, у Дајни, у Доротеји, и толиким