Adam Bid

ПРЕДГОВОР ХЕХ

смех или плач над целином живота, него је анатомија над разним његовим деловима. Интересантна је већ споменута Доротеја, познати тип Џ. Елиота, која тежи вишем и бори се са сметњама. Само, док се Мага борила са сеоском примитивношћу, Ромола стојала у сукобу вера, Доротеји прети да се угуши у комфору дебелог и масног провинциалног живота, у којем нема ни места, ни потребе за борцима и мученицима. Последњи роман Џ. Елиота, Даншел Деродда, најслабији је. Наравно, не у смислу да карактери нису добри, да је пала сва снага инвенције и израза, него у смислу том да је уметност, колико је има, пригушена сувише моћном тенденциозном аргументацијом. Каоиу својој поеми Шпански Цигани писала је Џ. Елиот, при крају кариере, и стихове,два врло дугачка спева — и у Деронди је заузета проблемом наследства по крви. Дарвинова теорија примењивана је ту, колико се дало, у области моралне карактеристике. У поеми Шпански Цигани, млада Циганка, кад сазна да је Циганка, скаче на ноге им иде, са ускрслим инстинктом, за онима који хоће у Африци да васпоставе циганску националност; слично је дат у Деронди проблем модерног хебреизма, са тежњом неколицине младих људи, међу њима Даниела у коме устаје „шире и урођено,“ — да се васпостави политичка егзистенција јеврејског народа. У обема тим стварима занимљива је више интелектуална трагедија него личности. Проблем, колико наслеђено, импулено, расно, може да се испречи пред спонтане индивидуалне покрете, -

Наша млада љубав

— — никла је на ширем животу

Који јој корен раскида. _Бунили смо се,

Шири живот нас покори. (Шпански Цигани), развијен у оба случаја пре свега са огромним апаратом мислене моћи Џ. Елиота. И онда не помаже што су предмети поетски, и што има пуно поетских слика; машта, племенита замисао, суверена моћ над језиком

'