Adam Bid, page 23

ПРЕДГОВОР ХЕХ

смех или плач над целином живота, него је анатомија над разним његовим деловима. Интересантна је већ споменута Доротеја, познати тип Џ. Елиота, која тежи вишем и бори се са сметњама. Само, док се Мага борила са сеоском примитивношћу, Ромола стојала у сукобу вера, Доротеји прети да се угуши у комфору дебелог и масног провинциалног живота, у којем нема ни места, ни потребе за борцима и мученицима. Последњи роман Џ. Елиота, Даншел Деродда, најслабији је. Наравно, не у смислу да карактери нису добри, да је пала сва снага инвенције и израза, него у смислу том да је уметност, колико је има, пригушена сувише моћном тенденциозном аргументацијом. Каоиу својој поеми Шпански Цигани писала је Џ. Елиот, при крају кариере, и стихове,два врло дугачка спева — и у Деронди је заузета проблемом наследства по крви. Дарвинова теорија примењивана је ту, колико се дало, у области моралне карактеристике. У поеми Шпански Цигани, млада Циганка, кад сазна да је Циганка, скаче на ноге им иде, са ускрслим инстинктом, за онима који хоће у Африци да васпоставе циганску националност; слично је дат у Деронди проблем модерног хебреизма, са тежњом неколицине младих људи, међу њима Даниела у коме устаје „шире и урођено,“ — да се васпостави политичка егзистенција јеврејског народа. У обема тим стварима занимљива је више интелектуална трагедија него личности. Проблем, колико наслеђено, импулено, расно, може да се испречи пред спонтане индивидуалне покрете, -

Наша млада љубав

— — никла је на ширем животу

Који јој корен раскида. _Бунили смо се,

Шири живот нас покори. (Шпански Цигани), развијен у оба случаја пре свега са огромним апаратом мислене моћи Џ. Елиота. И онда не помаже што су предмети поетски, и што има пуно поетских слика; машта, племенита замисао, суверена моћ над језиком

'