Adam Bid

ХХх ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

и изразом — претварају се у слуге једном жедном и моћном мислилачком духу. ж ж ж

Кроз низ јунака свакојаких вера и темперамената, Џ. Елиот, скроз либералан дух, заносила се у оно време моћном идејом о „религији човечанства“, идејом француског мислиоца Конта. Спроводила је ту религију, уметнички и дидактички, кроз фигуре племените и поетске.Њени јунаци су претежно у борби са собом самима, и онда кад чине напоре да друге дигну и спасу. Џ. Елиот се тако развила као много већи сликар карактера него акције. Оно што њени јунаци раде, врло често је сасвим подређено оном што они јесу. Џ. Елиот, као и остали енглески романсиери тога Доба, доба позитивности и строгости, нису видели у страстима интуитивне моћи чија се лепота очитује у оном што ће личност око себе порадити, подићи или срушити, свеједно. Они су страсти ценили пре свега као моралне квалитете у човеку, као личну његову вредност или невредност. И саме природне силе су видели класификоване према томе шта од њихових моћи има човек: пластична моћ природе, да ствара лепе спољашње облике; чаробна и страшна моћ њена, да креће страсти; најзад, сублимна њена моћ, да стишава и диже мисао. Кроз роман А: Бид, на пример, јавља се природа овде онде као сублимна моћ утишавања, слабо се јавља као изазивачка снага; а као пластичан уплив, она чини тако рећи засебну тезу кроз цео роман: то је силна љубав Адамова за Хету, љубав једног скоро савршеног карактера за девојку која је „гргурава црна коса, рупице на образу, округле мишице, дивне очи, напућене усне, и 1. д“, и ништа, апсолутно ништа више; теза да пластична моћ природе хоће да мушкарац воли у жени само Лепоту, а све друго да јој додаје из себе. занимљиво је да се Џ. Елиот, на једном месту у А. Биду, у пуној мери опредељује за ту тезу. Енглески романсиери оног доба су дакле видели у свом јунаку, особито главном, мање при-