Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

422

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕ^ГА

што би no шему требало да буде подељена својина, али што није нико рекао. Говорећи о подељеној својини (стр. 209) он ce пита; ~Шта je ту својина? Да ли je својина нешто ван делова на које je „подељена“, дакле, скуп свих делова, или je свааш део сам по себи својина? To je нејасно мада би логично требало да буде оно прво I '. Међутим, кад би проф. Лукић уместо логичних игара посматрао право оних друштава y којима je постојала подељена својина, или, например, својину на јавшш добрима чак и y буржоаским земл>ама, видео би шта je подељена својина. Она није ништа друто него појава y праву кад на једној ствари имају 'Својину разни субјекти са разноврсним овлашћењима (видети, нацример, моје чланке y Екошутсту, бр. 5/1953, стр. 20; y Аналима Правног факултета, бр. 4/1954, стр. 392, y Основима стварног npa sa, стр. 68—69 итд.)To je дакле оно што je и проф. Лукић рекао на стр. 219, ст. 2: „ ... на стварима које спадају y друштвено добро постоје различита права која припадају различитим субјектима..Проф. Лукић je пропустио да каже да су та права „својинска“, јер цео чланак говори о томе да су то права y вези са друштвеном својином. Приватна својина, она „клаеична“ за коју проф. Лукић неколико пута каже y чланку да je једино својина, не познаје „различита права“ и различите субјекте, већ само једноврсна овлашћења чак и онда ако има вшпе субјеката (сусвојина). Она je јединствена и свеобухватна и са гледишта садржине овлашћења и са гледишта титулара. Али врсте колективне својине су по правилу подељене управо зато што код њих не постоји једно свеобухватно право својине већ више права која ce узимају као својина и припадају разним титуларима. Зар проф. Лукићу није јасно да кад каже како код нас y вези са друштвено-м својином постоје „јавноправна права“ и „приватноправна права“ и сам тврди, до најкласичнијим схватањима права и својине, да код нас постоји подељена својина. Проф. Лукић не само да сувише уопштава, него и оно што су друти рекли нетачно интерпретагра. Например, на стр. 206, ст. 5, тврди да je трећа битна поставка о којој je међу писцима постигнута сагласност та да je право утсравл>ања „битно ново социјалистичко гграво". To je нетачно, јер, пре свега, није постигнута сагласност ни о томе шта je „право управл>ања“. Друго, они који право управљања сматрају грађанским, имовинским правом, „грађансжоправном комлонентом социјалистичке својине“, тврде да je оно остата« старот, „класичног“ y социјалистичкој својини, јер je оно одраз и израз стихиских односа, насутгрот планском, јавноправном елементу y социјалистичкој својиш! који je заиста нова појава y нашем праву и друштву. Ја сам горње примере навео само ради илустрације онога што сам y почетку рекао о том чланку. Сличне примере могао бих још много навести, али то не могу да учшшм због ограниченог ггростора. Осврнућу ce само још на питање о „одумирању својине“. Проф. Лукић y овом чланку заступа гледиште да својина одумдре. Он о томе говори нарочито на стр. 206, 208 и 216 y вези са