Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

434

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

II Постанак Закона Леке Дукађина. Интересантно je да у време Богишићеве акције на сакупљању обичаја и извора арбанашког обичајког права, у последшој деценији прошлога века готово нико не зка ништа одређено да каже о тзв. Закону Леке Дукађина. И Лазовић, и Војводић, и Дегран дају неодређене или чак контрадикторне вести. Уопште сабирање матери ј ала шло je врло тепшо и споро. Мислим да je то карактеристично за обичајно право уопште. Оно важи као неки готово природни феномен у овом племенском друштву Северне Арбаније, постало je саставни део живота племена и међуплеменских односа, али „ухватити“ га доиста није било лако. И неповврење према претставнику Француске Републике у то време, сметное на ко je je Богишић наишао у свом личном анкетирању код Марата Маркова показују какве су то тешкоће биле. Посебну опасност за истраживача претстављала je званична административна акција турских власти које су ишле за тим да чвршће укончају арбанашка племена за турску државу a која je акција била почела четрдесетих година са реформама у држави, и да наналишу обичаје и обичајно право у свом интересу. Акција разумљива и легитимна са -тледишта туроке државе, али пуна опасности да то „зваяично“ обичајно право, проткано и оритиналним прописима из тзв. Закона Леке Дукађина не створи нетто ново што неће одговарати стварном стану на терену. Искусни познавалац обичајног права je то, како рекох, усчио и он je, ту и тамо, уз текст етављао своје опаске. Он je с разлогом сумшао да je то ново, „подметнуто“ од стране званичних крутова, ушло у обичај (12). Обраду овога материјала олакшава чињеница што je Богишић проверавао службени текст код једног племеског главара (из Затријебча) и што je добио од J. Лазовића одговоре Сокол Баца, спет једног племенског главара. Ово обичајно право, које традиција везује за Леку Дукађина, je свакако врло старо. Добрим делом оно je старије од српскога средњега века jep je везано за установу братства код сточарских трупа на нашем и балканском терену. Братство или клан се свакако одржало у планинским пределима у нашој старој држави a специјално на терену између Неретве — Бојане и нетто на исток од ове области, у планинама. Али га je било и у другим крајевима. То нам потврђују не само Јиречекова испитивања на основу дубровачког архивског материјала већ и подаци из орпских средшевековних неправа. Јиречек je дошао до закључка да бточари „становаху подељени по братствима, у селима или у групама герских станова. Ова се села зову катун“ (13). Катун je територијална организација сточарских станишта. Као таквог га эна и наше сред њевековно законодавство. Новаковић je иецрпким ггримерима показао да je то тачно (14). Уосталом, већ je Даничић

(12) Богишићев архив XVI, 19 стр. 68. (13) С. Jlreček: Die Wlachen und Maurowlachen in den Denkmälern von

Ragusa, p. 6. (14) Стојан Новаковић: Село, Београд, 1891, Глас XXIV, стр. 35 —36, али упор, стр. 18, 19, 23, 29—33, 54, 123, 143, 146, нар. 91—95.