Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

438

и братственичка аристократија хтела вероватно да издвоји већомз „ценом“ ко ja се нлаћа приликом умира.. Оштрији сукоби међуплеменски и са отоманским управљачима одржали су једнакост у већем: степену и у Северној Арбанији и у Црној Гори но у Херцеговини где су прилике биле унеколико повољније да друштвена издиференцираност дође до изражаја и у различитој цени за главу. Покушајп Отоманске државе да спроведе реформе и међу арбанашким племенима у XIX веку наишли су на отпор. Један од облика отпора je био заклањање за ауторитет Леке: „сви Арнаути данас говоре: „сви хоћемо да нам се суди као што je рекао Лека, не други“ “. Taj други je отомански законодавац. Племенски горштак под плаштом Лекиног угледа, који нарочито расте у оваквим временима, хоће своју слободу да сачува према Турској држави (22). Врло стари племенски и клански обичаји који су свакако претрпели известан утица ј у нашој, вероватно и византиској, државној организацији, одржани фактичком и вероватно правном (ферманском) аутономијом за време Отоманске државе добили су са ширењем традиције о Леки Дукађинцу (нетто налик на нашу народну псезију о Марку Краљевићу) значај његовог законодавног дела. Зачетак то-г племенског, каткада само братственичког обичајног права имамо join у „судству“ о коме говори Немањина Хилендарска повеља. За последььих сто годика пре коначног потчюъаваша Зете и Северне Арбаније од стране Турака долази до снажног ст апања, освајања и потчишавакьа кланских трупа, какосточара тако и земльорадшжа. Одатле код српских племена честа традиција о арбанашком пореклу и, обратно, код арбанашких традиција о њиховом српском пореклу (23). Јиречек je истакао како су наши владари у пр-одору своме на југ користили управо арбаношке резервоаре у људству. Разни челници, стегоноше на челу својих кланских трупа постали су ускоро, по распаду српске државе,

(22) Богишићев архив, XVI, 19 стр. 51 —53, Војводић Мин. правде:' „отац капетана Леке Дукађина био (je) сасвием грубог изгледа и мали, па пошто je Лека настао као најугледнији и најстаситији човјек, a такођер и паметан те из тога (му je) на j при je (дато) под власт четири капетаније, а мјесто му je било на врх Пећи сједиште ђе je он судио звало ce je „калаје“ (калаје je арнаутска реч (!) што значи град), које je сада претворено у баштине. Пошто je постао старешина на четири преселио ce je у Призрен, и постао судијом над дванајест капетанија. Кад je ову власт узео прва му je мисао била да подвргне осуди своју мајку због тога што знајући какому je отац био ружан и неугледан човјек он je сујмао да није прави син свога оца те je узроком овог приморао своју мајку да му се закуне „je ли он прави законити син његова оца“, на чем му се мајка и закуне да јест. Онда по дугом размишљању казао je да je у свакога за суд једнака крв (да je у сваког једна крв) jep je Бог сваког човјека по једнаком облику створио, па je у овом случају осудио да се једнако мора плаћати крв човечија, па ма које вјере била за осуду, и тако издао наредбу својим капетанима, и ову исту са одушевљешем примили...Из овога се може виђети да су сви капетани морали судити како им je Лека наређивао а то се разумије да je сам Лека тако судио. Ово свједочи и причање старих људи у Пећкој нахији (Арнаутлуку) који кажу да je капетана Леку и Бог благословио, и дао му силу са којом je дивље Арнауте могао усудити, a такођер и сами Арнаути данас говоре: „сви хоћемо да нам се суди као што je рекао Лека, а не други!.“ Традиција о Лекинош преласку у Призрен, исто као и постављање његовог седишта код Пећи настала je са постепеним продирењам Арбанаса у ове области у 17 и 18 в. Важно je у традицији инсистирање на судској функцији Лекиној, типично j за племенског старешину.

(23) Упор. Јовићевић; Малесија, стр. 73, 46 и сл.: Hecquard: Histoire et description de la Haute Albanie ou Guégarie, 1858, p. 201 et passim.