Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАТSИНА

439

династи на северу и у центру. По доласку Турака династи отрада jy али остају племена са својим обичајима; с обзиром на врсту привреде Турци су имади интереса да у овом погледу искористе затенено стање. Они су то и урадили. Турски смишљени компромисса тим .стешем (разлог: богат резервоар помоћне ратне војске и уништеше противника одн. његово слабљење какав су били не само Деспотсвина, Босна, Млечићи, већ и маши династи, као Цриојевићи), трајна репродукција истих производних односа к роз векове, уз пословично турско одржавање одређених односа (правних и привредних), омогућили су „петрифициратье“ тога сташа и истовремено дали широку могућност обилном бујашу племенског живота. Тако се одкграо тај процес у грубим потезима. Племенске традиције ноје своје повластице везују за учешће шихово још у Косовској битци на страна Турака (Екар; ор. cit., стр. 184, 233) несушьиво су трат факта каснијега доба, вероватно из времена Фатиха. Екар мисли да су Турци признали аутоиомију арбанашким брдоким племеиима тек 1550 (стр. 192). Ипак мени се чини да je она много старија. У XVI веку може да се ради евентуално само о потврди путем фермана већ постојалот факта. Јер Турци стварају и граде на затеченом сташу своје политичке и правне потезе. Нити су Турци ту нетто ново стварали нити враћали „тсчак историје натраг“, како се отприлике чује-суд извесних историчара. Оа слоганима о „турском варварству“, „турском примитивном феудализму“, итд. неће се решити овај озбиљни историски проблем (као ни други у вези са отоманском влашћу у нашим земљама). Ако je број номадских сточара у дсба XIV и XV века био висок (по Новаксвићу он се пео на половину простора Балканское Пслуострва) (24), то значи да наша средшевексвна привреда и држава нису решило тај проблем за седам или осам векова нашега 6оравка на Балкану јер није имала довољно унутрашше снате да га реши. Дру.э je питатьа шта je с тим сточарским групама било у Турско j царевини. Да ли их je исто толико или мање или више, било по престанку турске власти у нашим земљама. На то питаше тек треба одговорити. Али како задатак овог кратког увода није тај проблем, оставимо га засада по страни (25).

(24) „Власи с почетка овога века у планинама око Пинда само су последам останак једне форме живота врло старе на Балканском полуострву, која je још за средшега века тако рећи широм обухватала веће планине по свему Балканском полуострву, дајући ондашњем полуострву тип чудноват и оригиналан, пола номадски ненастањене а пола настааене области“. Село, стр. 27. Ови Власи имају своју аутономију стр. 28; дају харач цару (посебан закупай) стр. 29; пасишта се деле међу племена стр, 29. То је.слика прастарог стааа код Срба, вели Новаковић. (стр. 30), разуме се оних који се баве сточарством.

(25) Проблем тзв. влаха и влашкога права био je предмет нарочите студије познатог правног историчара Карла Кадлеца, мени познате само по приказу др. Петра Скока: Чешка књига о влашком праву, „Гласник Зем. музеја у Босни и Херцеговини“, XXX за 1918, стр. 295 —316. Скок, и сам Потомак једне такве „влашке" трупе дао je ту неколико важних идеја за проучавање свога проблема код нас. Његово излагање и научне сугестије осла-Iьале су се не само на Кадлецовом материјалу већ и оном које му je ставио на располагање познати аустриски научни радник др. Ъиро Трухелка. Упор. спец. стр. 304, Да су власи сточари, тј. један сталеж наше средњеве-