Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

440

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Из српске арбанашке симбиозе XIV и XV века, из истоветног привилегисаног статуса под Турцима настала су вероваша и предаша о истом пореклу, сродничким односима појединих племена Северне Арбаније и суседних српских области, Богипшћ je тачно уочио факт яовог насетьаваша сточарима неких крајева (шец. Катунске нахије) у турском периоду, али то није био изоловая случај већ општи процес помераша сточара и шиховог спуштања из платина на море и са истока на запад и с југа на север. Taj процес je ишао кроз борбе, инфилтрирашем на разне начине (један од њих je и кретање као помоћна војсна отоманоких завојевача) и, сасвиы природно, да je дошло у неким крајевима до поарбанашавања извесних крајева. Али било je свакако и обратних процеса. Међутим, Богишић je хтео да „поарбанашавање“ објасни преласком на католичку или исламску вероисповест. Мислим да то не стоји. У племенсксм животу вероисповест врло дуто има малу улбгу. Племенска солидарност и извесни племенски култови одржади су се врло дуто и после промене вероиоповести (племенска слава, братственичка слава одн. преслава, култ извесних локалних светаца, уошпте култ мртвих, вероваше у виле, о чему нам опширно говори Екар).. Етнички одно си и језик нису мешали променом вере одн. вероисповести. То je последила стапаша, принудног или добровољног и заједничког живота. Та су арбанашка племена још дуго двојезична по извештају путописаца. Очевидно да je Босишић преносио на прошлост прилике и ситуацију свога доба када je вера доиста била постала одређујући моменат эа национално опредегьеше без обзира на етничко порекло и језик. Али нација je нетто сасвим друго и то je нов квалитет о коме се не може говорите у овом ранијем периоду. Затим, Ватикан, на кога je овде мислмо Богишић, води антисрпску акцију тек у другој половини XIX века када се поставило питанье одбране Аустрије (питаше продсра преко Босне на исток седамдесетих година прошлога века). Ко je за Аустрију не може бити и не сме бити Србин то je став који доиста тада заступају претстаовяипл ватиканске политике и она je, несумшиво, уродила плодом на терену где je била могућа верска пропаганда. Богишић je као Србин ту ствар тачно уочис за своје време, али није био у праву када je то преносио на прошлост. дакле у време када се национално осепаше није пи могло

ковне државе и да су као такви дошли и у Далмацију (први их je довео Шубић почетком XIV века), то je први истакао још Луциус, за ним Диречек и Новаковић. Да je огроман број „влаха“, и католичке и православие вероисповести, одиграо са сводим слободним баштинама и својом буржоазијом крупну улогу приликом Гајеве реформе језика четрдесетих година прошлога века то je ван сваке сумње за друштвеног историчара. Јер Гајеве речи да он усваја језпк „главке илнреке гране“ треба допунити и прецизирати да су људи тога језика били у Хрватској и Славонији слободни баштиници и по речима Шишића једина буржоазија. То je била она друштвена снага која je донела победу народног језика у XIX веку. Противници Илира, као комеш Јосиповић и други, оштро су се противили Гајевој реформи језика нападајући „влашкп" језик. „влашку штокавштину“ (Sišić: Hrvatska povijest, 111, str. 242, 245). Иначе, о разним значењима речи „влах“ в. поменуту расправу Скокову.