Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

74

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

о трговини и пловидби од 1881 које се односе на обосграни положа) страна уговорница у уживању клаузуле најповлашћеније нације. У пракси судова САД било je случајева да се одрицала важност неким уговорима закљученим од стране Краљевине Србије и САД. Такав je био случај са Конвенцијом о издавању криваца од 12/25 октобра 1901 у вези са издавањем усташког ратног злочинца Артуковића. У одбрани Артуковића као и наводима неких првостепених одлука америчких судова истирало се да Конвенција није закључена између Југославије и САД а да Уговор о заштити машина од 10 септембра 1919 САД нису ратификовале. Даље се износило да Конвенција од 1901, уколико би и важила, могла би се примегьивати само на територији раније Краљевине Србије, што у случају Артуковића по наводима одбране не би имало никаквог дејства јер нити je он згз Србије нити му се приписује да je дело извршио у Србији. Тачно je да САД нису ратификовале Уговор о заштити мањина од 10 септембра 1919 у коме je садржана у чл. 12 одредба о даљем важењу уговора и обавеза Краљевине Србије са главним силама савезничким и удруженим. Међутим, мада формалног споразума о даљем важењу уговора Краљевине Србије и САД није било, из дипломатске праксе, размене писама и нота, прећутног признања и става служби министарстава иностраних послова то се узимало као призната чињеница између два светска рата (14). После Другог светског рата, као што смо напред видели, да даљим важењем Уговора о трговини и пловидби од 1881 то je и изричито потврђено, мада треба рећи да важност уговора Краљевине Србије са САД није цикада оспоравана од влада САД, па ни у случају Конвенције о издавашу криваца од 1901. Ово гледиште потврђено je и у судској пракси САД (15). Најзад, разменом нота између амбасаде ФНРЈ у Лондону и Високог комесара за Пакистан о правној важности Уговора о издавашу криваца између Краљевине Србије и В. Британије од 23 новембра (6 децембра 1900) у 1952 и 1953 потврђена je важност овог уговора између Пакистана и ФНРЈ. Уговор се својевремено примешивао и на територији Пакистана пре стицаша независности 1947 (16). Сличну потврду о даљој важности уговора Краљевине Србије и В. Британије имамо у преписци која се водила после Другог стеског рата између надлежних органа ФКРЈ и В. Бритаиије о усаглашавашу података о важности ранијих уговора (17). б) Дугови и зајмови. Дутови, зајмови и друга финансијска потраживања несумњиво представљају најтеже обавезе нових влада и режима по доласку на власт. Управо, умногоме проблем међународноправног кон-

(14) Збирка уговора ДСИП; види: М. Вартош: Одговор еудији Халу, „Политика“, бр. 14244 ОД 31 јула 1952.

(15) Memorandum of the Departement of State to the Supreme Court of US у случају Карадзоле в. Артуковић, 355 U. S. 393/1958; види: M. БулаЈић: Право грађана ФНРЈ да наслеђуј у у САД на основу Уговора о трговини и пловидби од 1881 (случај Коловрат в. Орегон), „Архив за правые и друштвене науке“, бр. I—2/1962,1 —2/1962, с. 116 —131.

(16) Збирка уговора ДСИП.

(17) Збирка уговора ДСИП. Интересантно je поменутп да je правка служба Министерства иностраних послова В. Британије још водила два уговора В. Британије са Краљевином Црном Гором на снази; 1. Уговор о пријатељству, трговини и пловидби од 1382 и 2. Конвенцију о трговини и пловидби од 1910. Став Правног савета ДСИП у току провере био je да ти уговори нису на снази.