Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

83

стручних функција владајуће класе. Неравно, већина ранобуржоаских држава које нису прошле кроз либералки период у пуном смислу те речи имају снажне бирократске заостатке и када постају државе приватномонополистичког капитализма. У источноевропским социјалистичким државама све до скора je такође и још у већој мери борба за повећање стручности руководилаца ресора била повезана са јачањем њихове бирократске мисије, ако не рачунамо године Лењиновог непосредног руковођења Совјетским Савезом. Међутим, у тим државама je дошло до збивања да руководиоци ресора дајући предност, својој бирократској улози заостају за темпом развоја друштвених односа, па чак и да долазе у сукоб са његовим основним правцеш што je изазвало политичку критику у последње време нарочито у СССР. Упркос снажних бирократских заостатака, с обзиром на кратак протек времена у коме се врши дебирократизација, више je постигнуто у теоретској разради дебирократизације, као и у погледу друштвене средине у којима делује држава, а напосе руководиоци ресора, нарочито у дебирократизацији партије, него у погледу државе и руководилаца ресора. Међутим, то се у многоме одржава на њихову улогу у друштвеном животу која упркос задржавања старе организације (у великој мери) има у многоме друкчији ефекат у друштвеним односима, тј. постаје све мање диригована а све je јача сарадња и помоћ разним друштвеним институцијама и појединцима (11). Целокупна историја руководилаца ресора указује да je веома тешко ликвидирати све бирократске црте односно технократске карактеристике до краја јер ту делују два чиниоца: 1. друштво великих размера; 2. што je још важније сложеност и темпо друштвених односа у којима се, остављајући по страни кључну политичку оријентацију, они боље у томе сналазе од чланова представничког органа државне власти који су с тим много мање упознати а орган у коме се на лазе je доста г домазан. Отуда знача j Југословенских настојања у погледу руководилаца ресора о чему ће касније бити речи, као и извесних корака у већини социјалистичких земаља за повећање одговорности и ефикасности руководилаца ресора, као и за повећање утицаја друштвених организација на њих, што тамо још не утиче толйко на суштину ствари, као што je случај са југословенским подухватом. Политичка пракса je показатель недовољности односно застарелости класичног регулисања улоге и положаја руководилаца ресора. Узроци нису само у замршености ресорних послова него и у њиховом огромном бројном стању и порасту. Ни руководилац владе акамоли врховни представнички орган државне власти не може стићи да како треба води рачуна о сваком руководиоцу ресора, Хуверова комисија (САД) у своме извештају од 1949, наводи да постоји 65 руководилаца савезних „већих“ ресора и самосталних установа, док je у другом контексту тврдила да их има 59 или можда 74. Ако се уюьуче и руководиоци мањих установа било их je по гъеном изве-

(11) V. члэнке о општенародној држави, праву и државно) управи у „Совјетском государству и праву", 1Э62—1963.