Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

85

Прекоморску Француску и Придружене државе 1.700. У Влади Ги Молеа Министарство за економију и финансије имало je 6 државних секретара буџет, економски послови, јавни радови, пољопривреда, реконструкцију, ПТТ, као и 4 државна потсекретара. У САД 1948, ресор пољопривреде има 82.134 службеника, трговине 40.472, рада 4.447 (16). Такав број организационих ј единица и службеника у органима je знак формалне и још чешће фактичке децентрализације и то како функционалне тако и територијалне. Све то не мења бирократску природу органа, управних стручњака, укључујући и руководиоце ресора, као и организационих јединица. Напротив, фактичка децентрализација олабављује одговорност оних управних стручњака који раде за формалног вршиоца послова у питању. Формална децентрализација, иако je корекција централистичког шематизма, опет није демократска јер су н>ени творци бирократски врхови а не демократске друштвене снаге у датом систему. Руководиоци ресора у Југославији. У административном периоду изградње социјализма руководиоци ресора имају у основи исти положај као и у другим земљама. То су руководиоци самосталних политичко-извршних и управних органа у оквиру федерације и федералних јединица. Као и у другим социјалистичким земљама, поред класичних руководиоца ресора министара појављују се и руководиоци веома важних ресора са но вим називима Председник планске комисије и Председник комисије државне контроле. Нећемо се задржавати на већ обрађеним бирократским елементима, и тенденцијама у том периоду који су у одсудној мери ликвидирани преласком на систем социјалистичке демократије по Уставном закону од 1953. (17). Тим законом хтепо се да руководиоци ресора буду изразито стручног карактера а да политички људи буду концентрисани у извршном већу. То се огледало у уставној одредби да су у федерацији само два државна секретара руководиоца ресора класичног типа који имају изразито политички характер инострани послови и народна одбрана чланови СИВ. Међутим, политична пракса од 1953—1956 показала je да je такво сужавање овлашћења руководиоца на изразито стручну проблематику штетно због преоптерећености политичко-извршних органа и слабљења ефикасности руководилаца ресора (18). Отуда, после доношегьа Закона о јавној управи све више руководилаца ресора су чланови политичког извршног органа односно представничког органа државне власти (19). То наравно није могло да значи повратак онакве политичке улоге какву су руководиоци ресора имали у административном периоду изградње социјализма. Међутим, спречавање њиховог превеликог осамостаљивања je проблем који није до краја решен, поред података о извесним појавама у

(16) A. Sauvy: ba bureaucratie, Paris, 1956, p. 25, Др H. Пашић: Савремена држава, с. 9; Др, Е. Пусић: Америчка управа, с. 137.

(17) Др Ј. ’Борђевић: Уставно право и политички систем, Београд, 1962, с. 415. (18) В. Чланак Др Н, СтЈепановића о улози управе према Преднацрту устава СФРЈ у ..Новој администрациям“, за 1962; Управно право ФНРЈ, Београд, 1958, с. 213 —223; Др. Л. Гершковић: Државна управа Југославије, Београд, 1956, с. 14—18.

(19) В. Др. С. Поповић: Управно право Југославије, Београд, 1962, излагање о руководиоцима савезних и републичких органа управе.