Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

154

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

питалистичке производње за тржиште и негирашу нужности деловања закона вредности у социализму, или концепцији да он „делуде али не регулише“, друго, што совјетски руководиоци никада нису имали „много интелектуалног уважавања за механизам тржишта као ефикасан и еластичан организовани инструмент“, и, најзад, што je по његовој оцени надважније, стога што „механизам тржишта за своде деловање захтева дисперзију власти и известан степей попуштања у привреди коде режим не би желео да дозволи“ (23). Када са оваквих теоридских позицида оцешуде промене настале у привредном систему СССР у периоду 1957—1959 године, пре свега укидање неких министарстава, замену гранског принципа повезиваша привредних предузећа територидалним и стварање савета народне привреде (совнархоза), дедан део грађанских економиста сматра да су овакве промене на линији општих ставова грађанске економске науке, да совдетски систем приближаваду систему слободне привреде и да зато заслужуду позитивну оцену. Други сматраду да таквод оцени нема места, будући да децентрализација у Совјетском Савезу има само формалан карактер, односно уопште не значи децентрализациду већ само замену дедног централизованог система другим. Супротстављадући се оцени Ј. Тинбергена по код од између два система постоји процес узајамног приближаваша, шведски економист К. Свендсен (Knud Erik Svendsen) изражава мшпљење да „постоди извесна неодређеност у погледу оцене ове радикалне реформе, где де индивидуално вертикално груписање предузећа под индустридско или гранско управљање замешено хоризонталном или територидалном поделом на приближно сто економских савета (совнархоза).“ Према ньеговод оцени ова реформа (коду он назива „такозваном децентрализацидом“) се садржински не може подвести под подам децентрализациде, будући да- у западнод интерпретациди тог подма тржиште представља фактор према коме се понашаду подедини привредни субдекти, односно „управо де тржиште оно коде индивидуалне економске дедггаице, домаћинства и предузећа, повезуде у дедну целину, информише их и координира шихове акције. А у односу на предузећа реформа ниде донела промене у принципу. Реформа није имала никакве везе са теоридском дискусидом о социдалистичком моделу конкуренциде, у коме су предузећима наметнута само извесна правила понашања“ (24). Сличая став заузима и Г. Гросман у оцени чланка М. Касера, посвећеног реорганизациди управл,ања привредом у СССР. М. Касер указуде на значад ове реформе, будући да де она унела промене у сва три нивоа привредног одлучиваша у Совд'етском Савезу, и то: „На општем нивоу владе (затвараше Министарског савета СССР и Центрапног комитета Комунистичке партиде или шеговог президидума) и Државне планске комисиде СССР (Госплан СССР); на извршном нивоу ранидих специдализованих секторских министарстава и главних управа (главки) и нових регионалних савета народне привреде (совнархоза) и других локалних власти; и на

(23) Г. Гросман у уводу зборника Value and Plan, с. 9 —lo.

(24) К. Е. Svendsen; Are the two Systems converglng?, ost okonomi, Vol. 2, 1962., No 3, s. 197.