Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

вреде саме по себи. „Кључна тачка у Вајлсовој теорији каже Н. Каплан односи се на рационалност, али шта она значи? Сем неколико конфузних места очигледно je да Вајлс у крајњој линији жели да се у појам рационалности укључи како (код нас) владајући систем преференција тако и алокација извора која би га задовољила. Маколико би интересантна могла бити дискусија о естетици, етици или социологији алтернативних система вредности, у садашвьем контексту не видим никакву основу да се задржавамо на његовим поновљеним напоменама о ирационалности преференција планера уколико се под тим мисли на ирационалност преференција per se“ (41). По његовом мишљењу планска привреда могла би се као систем оценити као ирационална само у том случају ако су поједине преференције планера контрадикторне једна другој, уколико воде великим политичким катастрофама, или ако су засноване на произвољним претпоставкама а не на реалним процесима привредног живота. Пошто то са планском привредом као системом није случај она се по његовом мишљењу не може оценити као ирационална. Према његовој оцени извесни недостаци које je y свом досадашњем развоју манифестовао социјалистички систем планске привреде, као и политички конфликти до којих je дошло у појединим социјалистичким земљама не могу се извести из система као таквог. Они су последица извесних узрока који нису везани за систем и који се унапред нису могли предвидети. „Мислити другачије закључује Каплан значило би сматрати Колумба ирационалним зато што није употребио параброд да би прешао Атлантики, према неким европским гледиштима, зато што je том приликом открио Америку“ (42). Сличан став у погледу оцене ефикасности социјалистичког система заузимају и други економисти. М.А.М. Рикард (Ricart), један од економиста земаља Латинске Америке, у којима je утицај САД и грађанске економске науке још увек доминантан, се у том погледу изјашњава недвосмислено. „Нфикасност, у економској произведши каже Рикарт • није монопол капитализма ни централизованих привреда, она je резултат успешне примене напредних истраживања у области управљања и употребе људске радне снаге; владина предузећа, као и државне корпорације могу то обезбедити до истог нивоа (као и приватна предузећа А.В.)“ (43). Уколико на основу свега што je напред речено оцењујемо закључке једног дела грађанских економиста о томе да je социјалистички привредни систем сам по себи ирационалан, и да као систем укључује у себе расипање средстава, неефикасна улагања, арбитрерне цене, итд., као и да из истих разлога економисти социјалистичких земаља морају напуштати марксистичку економску науку и постелено се усмеравати ка грађанској није тешко утврдити да за такве закључке нема никаквих основа. Они не одговарају реалним процесима развоја социјалистичксг привредног система и економ-

(41) Value and Plan, с. 204. (42) Исто.

(43) М. А. М. Ricart: Crisis of small States in the present economic World, London, 1960., s. 82.

163

ГРАЪАНСКИ ЕКОНОМИСТИ О РОБНОЈ ПРОИЗВОДЊИ У СОДИЈАЛИЗМУ