Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

424

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ad 1. Мада аналогии прописи у страним правима, страна и наша доктрина и наша судска пракса указују на то да узансу 62 треба применити само у ситуацији кад je једна од странака дужна по уговору прва да изврши своју обавезу, бићу Слободан да изнесем неке аргументе за супротно становиште. Тачно je то да узансе 61 и 62 регулишу различите ситуације, али не у том смислу што прва интервенише у случају кад je реч о истовременом узајамном извршењу, а друга у случају кад je уговором предвиђено, или je то обичајима одређено, да je једна од странака обавезна прва да изврши, већ се разлика састоји у томе што узанса 61 регулише услове под којима једна странка може тражити од друге стране испуњење њене обавезе, а узанса 62 ситуацију кад постоји основана бојазан да једна страна неће испунити своју обавезу. Узанса 62 утолико допуњава узансу 61 што предвиђа правка средства у случају новонастале ситуације, ситуације која изазива оправдану сумњу у извршење једне стране, a која није била узета у обзир приликом закључења уговора. Та оправдана бојазан може настати пре доспелости обавеза било које стране. Међутим, и узанса 61 и узанса 62 примењују се без обзира на то да ли je реч о истовременом извршењу или о пренумерационом уговору одыосно уговору на кредит. Наиме, реч je сада о узанси 61, једна странка не може ставити захтев за извршењем другој страни, ако сама није извршила или није спремна да изврши своју обавезу, не само кад се ради о истовременом извршењу него и кад je она дужна да прва изврши, па то није учинила до рока доспелости друге стране. Разуме се, ако из уговора, природе или околности посла проистиче да Je друга страна дужна прва да изврши, онда прва странка може и пре извршегьа сопствене обавезе поставити свој захтев за извршењем. Овај нзузетак од правила узансе 61 готово није ни требало навести он произлази из диспозитивности ових правила. То, чини нам се, није спорно. На овакав закл,учак и у погледу узансе 62 наводи нас примена принtpina једнакости заштите странака у истој ситуацији. Наиме, ако бисмо правна средства из узансе 62 задржали само за странку која je обавезна прва да изврши, онда би она у ситуацији кад постоји оправдана бојазан да супротна странка неће изврпшти своју обавезу била у много бољем положају неголи странка из уговора са истовременим извршењем у истој ситуацији. Ако постоји оправдана бојазан да једна уговорна страна неће изврпшти своју обавезу, друга страна би по тој солуцији могла да, ако je била дужна прва да изврши, захтева обезбеђење (1), да задржи сопствено извршегье (2) и да, ако не добнје обезбеђење у примереном року, одустане од уговора (3). Ако би друга страна, међутим, била дужна да изврши истовремено, онда би она при таквом решегьу морала да чека рок доспелости и онда то joj je једино средство обезбеђења задржи своје извршење. Али и тада, ако друга страна не предузима са своје стране ништа (нити сама извршава своју обавезу, нити тражи извршење обавезе прве стране), настаје пат ситуација. Угрожена страна, пошто сама није извршила своју обавезу, не би могла, према узанси 61, захтевати извршење друге стране, а пошто се, по том схватаньу, не примењује на њу узанса 62 ни раскид уговора.