Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

423

ПРАВО НА ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД Y ГОВОРА ПРЕ НАСТУПАЊА ДОЦЊЕ

релативно модерну институцију, која се тек одскора појавила под утицајем потреба развијеног трговачког промета у правима развијених земал>а. Одатле, дал>е, произлази да, ако je антиципирана доцтьа регулисана у узанси 209, онда она није могла бити предвиђена и у узанси 62. Одредба узансе 209 искључивала би, према томе, тумачење узансе 62 у истом смислу. Закључак би, према томе, био: узанса 62 регулнше случај промене у околи остима (пре свега имовинском стажу) дужника, док се узанса 209 ст. 3 односи на антиципирану доцњу. Y прилог прве алтернативе говори дословно тумачење. Узанса 209 носи наслов: „Право повериоца у случају додње дужника и односи се, према томе, у целини на ту ситуацију. Став 3 узансе 209 говори само о одустанку од уговора без обавезе давања накнадног рока, а не и о одустанку пре рока испужежа. Поред тога, став 3 представља изузетак од правила утврЬеног у ставу 2, по коме поверилац може одустати само ако je дужнику оставио примеран рок за испужеже његове обавезе. А изузетке треба тумачити рестриктивно. С друге стране, изгледа нам да цил> ове одредбе говори у прилог другог тумачења. Наиме, сврха ове одредбе je да правну ситуацију што пре прилагоди фактичкој. Ако je иззесно да дужник неће извршити своју обавезу, зашто повериоца, који je и сам дужник, држати везаним за овај уговор? Зашто чекати рок доспелости, кад je и пре њега извесно да обавеза дужника неће бити извршена? Као што видимо, и узанса 62 и узанса 209 ст. 3 дају основа за тврђеже да наше право познаје или бар омогућује раскид уговора пре доспелости. Какав je однос између ових двеју одредби? Да ли оне регулшпу исту институцију и да ли, према томе, постоји колизија међу њима, или ce ради о регулисању различитих правних односа? Видели смо да тумачење и једне и друге узансе ствара одређене дилеме. Мишљења смо да се исправно тумачење ових узанси може вршити само ако се разматрају заједно. Стога до сада нисмо заузимали став у погледу постављених дилема приликом посебног раз!матража сваке од ових узанси. Сада ћемо то покушати да учинимо у оквиру закључка овог рада.

111. ЗАКЛзУЧАК

Поновићемо укратко спорна пихања која су изнета у претходном излагању: 1. Да ли права, предвиђена узансом 62, припадају уговорним странкама и у случају истовременог извршења, или само ако je једна од њих дужна прва да изврши? 2. Да ли je претпоставка за коришћење права из узансе 62 само само погоршање имовинских прилика једне стране (значи иска врста промежених околности), или се она примењује и у случају унапред (пре доспелости) прећутно изражене воље једне стране да не изврши уговор? 3. Да ли поверилац може, ако постоје претпоставке из узансе 62, раскинута уговор и пре доспелости обавезе дужника, као и да ли ст. 3 узансе 209 ослобађа повериоца, који жели да раскине уговор, само обавезе да остави накнадни рок, или и обавезе да чека доспелост?