Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

425

ПРАВО НА ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД УГОВОРА ПРЕ НАСТУПАЊА ДОЦЊЕ

Несумњиво да странци, која je према уговору или околностима дужка прва да изврши, треба пружити посебну заштиху, јер она више и ризикује неголи охранка при истовременом извршењу. То страна прва и чини, али се при том ограничавају само на то да изједначе положа] странке која je дужна прва да изврши са положајем странака при истовременом извршењу. Она дају овој страни, у ситуацији кад постоји основана бојазан да друга страна неће извршити своју обавезу, углавном иста правка средства која имају странке при истовременом извршењу: право да задржи своје извршење и, нека од тих права, право да тражи обезбеђење, али не и право да раскине уговор. Једино право које предвиђа могућност раскида, швајцарско право (чл . 83 ШвЗО), не задржава ту могућност само за странку која je обавезна прва да изврши. Стога сматрамо да узансу 62 треба такоВе тумачити као правило које регулише права уговорне странке у случају кад постоји основна бојазан да друга страна неће извршити своју обавезу, и то без обзира да ли je угрожена странка дужна прва да изврши или не. На такав заюъучак, уосталом, упућује и сам текст узансе 62. Ad. 2. Раније су већ наведени неки аргументи у прилог схватања да правило узансе 62 обухвата и елементе антиципиране доцње. Ипак, да бисмо одговорили на ово питање, треба, чини нам се, упоредо размотрити решења узансе 62 и узансе 209 став 3. Прва узанса регулише ситуацију кад постоји основана бојазан да једна страна неће извршити своју обавевезу, а друга ситуацију кад постоји извесност да једна страна неће изврпшти своју обавезу („ако му je дужник... саопштио да неће испунити своју обавезу”)- Разграничење примене узанси 62 и 209 ст. 3 везано je за прецизирање појмова „основане бојазни” и „извесности” да једна страна неће извршити своју обавезу. И „основна бојазан” и „извесност” спадају у оне психолошке појмове којима се грађанско право често служи (као нпр. зла намера, груби нехат, лаки нехат, савесност итд.) и којима стално тежи да Aâ неку објективну садржину (да их „стандардизује”), иако су они по својој природа субјективни. Објективизадија ових појмова je утолико неопходнија, уколико се прихвати да узанса 62 и узанса 209 ст. 3 дозвољавају раскид уговора и пре доспелости. Свака произвол>ност у тумачен>у ових појмова водила би слабљењу уговорних обавеза, а тиме и општој правној несигурности у уговорним односима, Одредбе схраних права, аналогне узанси 62, одређују као основни услов за примену права ретенције, да je извршење угрожено погоршањем имовинског стања једне странке. Члан 83 ШвЗО чак наводи примере таквих ситуација: пад под стечај и безуспешно вршен попис имања странке. Још прецизније je у својим формулацијама скандинавско право купопродаје (§ 39). Узанса 62, напротив, садржи врло уопштену формулацију. Довољно je да постоји основаност бојазни да друга странка неће испунити своју обавезу да би се она применила. Овако широка формулација ове узансе даје повода за закључак ( и ) да се она може применили увек кад постоје разлози за основану бојазан да једна странка неће извршити своју обавезу,

(и) В. проф. Ар Голдштајн, op. cit., стр. 201