Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

422

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пошто нас занима само питање раскида уговора пре рока доспелости, а не ослобоЁелье од обавезе давања накнадног рока, друш изузетак нећемо разматрахи. А и први изузетак je заиимљив само утолико што предвића право повериоца да раскине уговор без остављања накадног рока и у случају кад му je дужник пре доспелости саопштио да неће испунити своју обавезу. Да ли у овом случају поверилац може да раскине уговор одмах пошто му je дужник ( 9 ), пре доспелости, саоштио да неће извршити своју обавезу, или мора чекати да протекне рок па тек онда да раскине уговор? Другим речима, да ли се поверилац да би користио право на раскид ослобаВа само обавезе да остави накнадни рок, иди и обавезе да чека доспелост? Од одговора на ово питанье умногоме зависи, по нашем мишљењу, тумачење узансе 62. Y нашој теорији не налазимо директан одговор на ово питање. И проф. Капор и проф. Голдштајн у наведеним делима говоре само о ослобађању од обавезе давања накнадног рока, а не и о раскиду уговора пре доспелости. Стога ћемо покушати да размотримо и једну и другу алтернативу и њихово дејство на тумачење узансе 62. Пођимо од алтернативе да поверилац мора, иако му je дужник пре доспелости саопштио да неће извршити, сачекати доспелост дужникове обавезе да би могао, истина без давања накнадног рока, да раскине уговор. Према оваквом тумачењу, ст. 3. узансе 209 не обухвата антицшшрану доцњу, иако постоји не само сумња него и извесност да дужник неће извршити своју обавезу, jep се правило става 3 примењује само у случају кад je дужник већ саопштио (пре или после доспелости) да неће испунити своју обавезу. Ако поверилац нема право да раскине уговор пре доспелости, ни кад постоји извесност да дужник неће испунити своју обавезу, онда утолико пре (argumentum a fortiore) не може имати то право кад за то постоји само основана бојазан (узакса 62). Овакво тумачегье нас, према томе, води закључку да у нашем праву не постоји институција антшцширане доцње. Алтернатива по којој поверилац има право и да раскине уговор пре доспелости, чим му je дужник саопштио да неће извршити своју обавезу, води нас закључку да став 3 узансе 209 обухвата антиципирану дощьу. При таквом тумачењу остаје отворено питанье да im се ово правило применив само у случају изричитог саопштења дужника да неће испунити своју обавезу, или и у случају његовог фактичног држања које указује на то да он неће испунити своју обавезу (breach by conduct). Проф. Голдштајн, разматрајући правило става 3 узансе 209 ( 10 ), заузима становиште да одреЁивагье накнадног рока ни je нужно ако се и из држања дужника може закључити да он не жели да испуни своју обавезу. По овом схватању, битна je овде, дакле, извесност неизвршења дужникове обавезе, без обзира да ли она произлази из изричите изјаве дужника или из његовог понашања. Какве су последице оваквог тумачења? Пре свега, као што смо већ рекли, закључак да и узанса 209 ст. 3 регулише антиципирану доцњу као

(я) Израз ..дужник” није овдс потпуио адекватан, јер овај саутоворнык није још дужник пошто му обавеза није доспела.

(io) Op. cit., стр. 362.