Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

63

ОЦЕНЕ ИДЕЈА СВЕТОЗАРА МАРКОВИНА

ca гледишта потребе и путева политичке делатности у Србији". Отуда, како се даље наводи, и „његови погледи, у оном што je за њих битно, не представљају слабе копије савремених европских револуционарних струјања, већ даљи логичан корак у развитку друштвено-политичких мисли у Србији, похпомогнут упознавањем са револуционарним струјањима у Европи. Стога су Марковићеве критике политичких стремљења у Србији и обележавање праваца политичке борбе напредних снага од битног значаја за историјску оцену његових погледа" ( 34 ). И на крају, проф. БорВевић закључује да je „Марковић превазишао своје време, антиципирајући проблематику која je од непосредног и живог интереса у нашим данима. Мада се освртао на прошлост, и за свој програм тражио поткрепе и аналогаје у ранијим формама... („идеализираjyiìn конкретне политичке установе прошлости“ општинску својину и породичну задруту Р. Г.) Марковић je у својим излагањима о питању самоуправе додщпгвао битне проблеме организације народне власти, због чега нзучавање Марковићевог наслеВа данас добија особити значај. Темељним изучавањем ових питања уједно би ce у потпуности разграничио Марковићев програм од доцнијег радикалског програма и указало у чему je, конкретно, фалсификовање Марковићевог програма баш што се тиче овог важног питања о самоуправи". (Подвукла Р. Г.). Y другом Предговору под насловом: Реч ваше о Светозару Марковићу и одјеку Париске комуне у Србији ( 36 ), проф. Борђевић допуњује своја ранија излагања са закључцима општијег карактера. Тако, проф. Борђевић наводи да je Светозар Марковић „у друштвене идеје ушао преко србијанских либерала, а у друштвени живот преко омладинског покрета, да би кроз оштре борбе са либералним вођама обележио свој пут" ( 37 ). Тај „пут“ je „ношен основним, битним и доживљеним сазнањем; да у Србији влада режим насиља, да народ кад-тад мора остварити право да сам собом управља, у чему и јесте главно друштвено и яолитичко питагье; да се то питагье практично своди на односе радника и аерадншса, а да се нигде где људи раде не може одбацити радничко jep je оно практично ане филозофско" j 3B ). И, „управо стога што je био пуна животна личност, Светозар je и могао са мислима, ко je по некој уобичајеној формули, припадају домену филозофије или науке да закорачи у свакодневне животне борбе“. Jep, „то су и једине борбе у којима ндеје нестају или постају стварност, у којима се л>уди сврставају за друштвени прогрес или реакцију, ма колико уображавали да се само опредељују за одреВени филозофски правац или начело" ( 39 ). Зато je, „силина Светозарева продора, када je по повратку у Србију (са школовања у иностранству? 1870. Р. Г.), без икаквог предаха својшм речима придружио и своје дело, била онај дубоки подстицај који je навео савременике да раздвоје Србију пре Светозара од Србије у којој je Светозар почео да делује

(34) Исто, стр. 21. (35) Исто, стр. 47.

(зс) Св. Марковић: Лариска комуна и Интернационала. „Нолит", 1965.

(37) Исто. Из Предговора, стр. 14.

(38) Исто, стр. 11—12.

(39) Исто, стр. 19.