Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

jy кад се изричнто законским текстом установљава посебан режим за законодавне Шсудске органе. Стога проф. Ведел закључује: „Управни режим je режим општегТхравагделатности државе и јавних тела”. „Управа je скуп активности државе и јавних тела, која посебном клаузулом не погпадају под режим који отступа од управног режима”. Тако коначно по проф. Ве_делу „Управно право jcjamirre право тавне .власти” ( 17 ). в Рене Шапија ( René Chapus). Сличан став има и проф. Шапи, али се разликује од проф. Ведела. Док проф. Ведел у разликојавне ИЈтриватне дедатности управе види више неку врсту опште директиве за ово разликовање него одређен правки критериј, проф. Шапи ову поделу сматра строго правном поделом која одређује уједно да ли ће ce примењивати опште приватно право или посеОно управно правгГТЈУЈттснп да ли 'he, кад се бити надлежан за решавање спорова суд опште надлежности или управно судство. Стога проф. Шапи не сматра оснбвгош~начелом ла |еуправни режим дедатности управе правило, a одступање од тога изузетак, већфдПпбстоји јединствено начало које je дуалистичко. Дли, иако je за ово дуалистичко које изгледа у први мах као једноставно и компромисно решење, проф. Шапи je против примене материјалног критерија за оцену правне природе акта о коме се спор решава, јер правног акта отежава или_акт послббања и стога се залаже у виду орган који je донео акт и циљ самог акта. Сматра да je то и за прайсу једноставније решенье непУлГатеријГДно утврђивање садржине правног акта( 18 ). 4. Критика теорије о јавној власти као основу yripaenoi права. Концепција проф. Ведела и проф. Шаиија je нашила на отпор. Пре свега, истине се да je теопија о уставном основу управног права Француске „интересанта као конструшшја. али ie основ погрешай. Аутономност управног права историЈски почива не на уставном тексту, већ je једноставно потекла на основу закона од 16—24. августа 1790. који je прокламовао начело поделе управне и судске власти. Развој управног права почива на закону од 7—14. октобра 1790. који je прописао да he се жалбе против управних власти упућивати краљу као општем шефу управе краљевине. Непосредна последшда ових закона била je стварање специјализованог управног судства: префектура и Државног савета”. Ово гледиште даље истине: ,Дко je истина да je Устав од 3—14. септембра 1790. (Глава 11, одељак V, члан 3) садржавао у том погледу позивање на правило формулисано у закону од 16 —24. ав]уста 1790, ово се позивање више не налази у каснијим уставима тако да се аутономија управног права данас појављује као последила примене обичних'ЗакожЖкх-Шрнвила” ( 19 ). У стваригкао-итт-је напред већ наведено, проф. Ведел je, после Устава од 1958. који je знатно проширио овлашћења владе, ревидирао своје гле-

(17) G. Vedel, Op. cit. стр. 44.

(is) René Chapus, Responsabilité publique et responsabilité privée, Paris, Librarie générale de droit et de jurisprudence, 1954, стр. 138—142, No 115—121.

(19) L’Huillier, A propos de la crise de la notion de service public Chron. Dalloz et Sirey, 1955, I, 119; J. P. Buffelan, Op. cit. стр. 265.

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА