Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

основ je снага ума која се осхварује као воља. Y идеји државе не морају да ce имају у виду посебне државе, нити посебне установе, пре се мора лосматрати за себе идеја, овај стварни бог”. Y придогу уз параграф 75. Хегед каже: „... није у самовољи (Willkür) појединца да ce издвоји из државе јер je сама држава одредида да неко буде грађанин државе. Ymho je предодреВеност човека да живи у држави; а ако још нема државе, ггрисутан je захтев (Forderung) ума да се она оснује .. .”( 5 ) Да би се ова Хегедова одреВегьа државе боље схватила ваља још рећи неколико речи о његовом ширем схватању друштва. По Хегелу друштво није супротстављено држави, она je истоветыа са друштвом, али само у одређеној, највишој фази развоја друштва. Држава je врхунац развоја друштва а истовремено и развоја света, стварности, „збиље” (найме нашом речју „стварност” преводи се и немачка „Dinglichkeit”, „Sachlichkeit”, „Realität”; ми ипак употребљавамо у тексту уобичајену реч „стварност” и за „Wirklichkeit”). Нижи облици друштва јесу породица и грађанскс друштво, при чему je породица поставлена као теза, грађанско друштво као антитеза, држава као синтеза. 2. Породила je природна организација која има „непосредни супстандијадитет духа”. Стога породицу карактерише љубав, међусобна спонтана повезансст, спонтана заједнида живота и интереса. Но породила се распада а унутрагшьа супротност која доводи до распадања јесте тежња која ce јавља са дељењем породичне имовхше, нарочиЮ деобом имовине путем насдеђивања^). Тако ce јавља грађанско друштво. Док je по рационалистима 17., 18. и 19. века присталидама природног права, па донекле ипо Канту грађанско друштво установи праведног и савршеног друштвеног уређења, по Хегелу je оно одступагье, „отуВење” од „супстанцијалног духа”, супротност прве фазе тог духа у друштву, породице a касније државе, негација тога духа, иако фаза у његовом развоју. „Породила прелази ... у једно мноштво породица које се међусобно углавном односе као самостална конкретна лица и стсга имају само спољашње односе.. ,”( 7 ) „Конкретно лице ко je je себи самом нарочита циљ a које се као целина састоји од потреба и једне мехпавине природне нужности и произвољности (Willkür) јесте принцип грађанског друштва, али посебност лица изражава се у односу према другим таквим посебностима тако да свако лице долази до изражаја и задовољава себе само посредством другога, а истовремено простонапросто кроз форму општости као другог принципа”. „Грађанско друштво пружа у тим супротностима и њиховом остварењу истовремено призор распуштености, и беде и физичког и моралног пропадања, што je обема заједничко”( 8 ). Y овим Хегеловим одређењима грађанског друштва дати су битни елементи онога што он замишља под граВанским друштвом. Он у концеп-

(5) Ови Хегелови прилози (»Zusätze«) уз његове Основе филозофије права налазе се у Ласоновом издању ко je наводимо. Ове прилоге из Хеголових универзитетских предавања био je скупио један друга Хегелов ученик и следбеник, Едуард Ганс; вид. нав књигу стр. 349 и 305.

(з) Пар. 157, 158 в сл., 177, и други.

(7) Дар. ј Bl.

(8) Пар. 182 и 184 и стр. 154—55 нав. юьиге.

НЕКА ХЕГЕЛОВА СХВАТАЊА О ДРЖАВИ И СВОЈИНИ