Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

449

ПРИЛОЗИ

Taj закључак проистиче из одредбе о дужности суда да правобраниоца обавешхава (чл. 25). Најзад, посебан положа) помгнутог органа види се и из одредаба ко je га овлашћују да изјави жалбу против одлуке о спору у којем није био процесни субјект и да поднесе предлог за понавлзагье поступка у том спору (чл. 35. ст. 2. и чл. 39). Овакав знача) друштвеног правобраниоца самоуправљања ипак не значи да за његово деловагье важи принцип легалитета онако како je у кривичном поступку та) принцип прокламован за јавног тужиоца. (Овај je у век дужан да предузме кривично гоњење, ако постоје докази да je учигьено дело за које се гони по службеној дужности (чл. 12. ЗКП.) И кад je поступай покренут предлогом неког друтог субјекта из чл. 23. Закон оставља правобраниоцу да, узимајући у обзир огпптедруштвене интересе, цени потребу своје интервенције. На овакав закључак упућује нас то што повреда права или обавезе у самоуправном односу не представлза исти степей друштвене опасности као и кривично дело ко je се гони по службеној дужности. Да постоји ова разлика у значају, види се по томе што у Закону није садржана одредба која би, по угледу на чл. 137. ЗКП, ставлзала у дужност државном органу, организацији удруженог рада или другој организации да пријави повреду права у самоуправном односу. Осим тога, законски текст не говори нигде о дужности правобраниоца, него, употребљавајући реч „може”, о његовом овлашћењу. Из тих разлога држимо да je положа) правобраниоца ближи положају који јавном тужиоцу припада кад, у јавном интересу, покреће парнични поступак или у овом узима учешће као интервенијент. 13. Поступак се шжреће предлогом неког од наведених субјеката који могу бити учесници. Последгьи став чл. 23. гласи: „Предлог из ст. 1 овог члана може да садржи и одређени захтев за решегье спорног односа. „Разлику између појмова предлога и захтева разумемо тако да je предлог радња увоБења у поступак, којом се указу) е на повреду самоуправног права и, просто, тражи од суда да донесе одговарајућу одлуку, у цилу да повреда буде отклонена. Захтев се може дефинисати као одреВивање садржине те одлуке од стране предлагача. Ако се однос изiMeßy ова два појма тако схвати, онда, прво, није јасно зашто захтев може бити садржан само у предлогу учесника оне категорије о> којој се говори у ст. 1. наведеног члана. Зашто сваки предлог не би могао садржати захтев? Друго, у чл. 32. ст. 1. речено je да суд приликом одлучивагьа није везан за захтев учесника, осим ако je законом друкчије одреВено. Ова одредба говори за невезаност суда захтевом, што сматрамо исправним. Y прилог истог принципа може се навести и чл. 29, по коме сваки учесник поступка може ставити захтев до заклучегьа расправе, каошто може, без пристанка другог учесника, преиначити захтев све до тог тренутка. Диспозитивност парничног поступка, услед које je суд везан захтевом странке, у поступку за заштиту самоуправних права не важи. Суд he бити дужан да мериторно одлучи и кад никакав захтев у изложеном смислу није стављен. Међутим, по ст. 1 чл. 28, суд je дужан да утврди чињенице од којих зависи основаност захтева. Несумњиво je да та дужност