Arhiv UNS — Selo

О Комбинату "Београд" по сећању и новијим подацима

НАЈБЛИЖЕМ СУСЕДУ

ЧЕТИРИ МЕТРА нижег нивоа од река, које окружују око 30.000 хектара, од Дунавз, Тамиша и канала Караш, тле Панчевачког рита је, у ствари, острво које је пролећни хук река мотао да потапа све до« онажне црпне станице нису уопеле да обуздају воду и учине је, поред земље, базом за производњу пољопривредних култура. Острво је смењивало кориснике: граничаре, аустроугарске велепоседнике, мађарске, после првог светског рата концесиоиаше, да се тек 1935. године скрпи нека каналска мрежа која. ипак, није могла да при хвати пролећне набујале воде. До тада Рит никада није дао што му потенцијал омогућује. Никада до година које he доћи за другим светским ратом. До момента када ће се пољопривредној производњи прићи с научних становишта, снажном материјалном базом, обученим кадровима, подређујући це лу ову сложену замисао само једном циљу: рационалној производњи. Пре недељу дана очекивала сам разговор с Пером Зечевићем, директором Пољопривредног комбината Београд и размишљала о овој суженој предисторији имања задуженог у нашем социјалистичком сектору са 17.000 хектарз површина. ■Kpos осунчан прозор поглед је хрлио незадрживо напред и подсећао на низ сцена виђених током осамиаест година на овом простору. Бригаде фроитоваца, одмах иза рада, долазиле су да убирају плодове на овом месту. Посечен кромпир, угажен парадајз, још понека штета за имање, али и помоћ. Сутрадан су обично београдске пијаце освањивале снабдевеније него иначе. Затим градили-

ште с мајсторима свих струка и заната- Са ове траке, коју сад живо доживљавам, нису изостале ни светлије странице. Стижу на имање нове тракторске гарнитуре, новн ком бајни, јављамо о акомодацији црно-белог говечета као сензацију, јер су се одржале IПод ведрим небом, у тзв. лауф-сгајама. Гледамо како у грозниц и људи око ваге тумарају да би обавестнли о постизању светског рекорда у производњи пшенице од 108 мц по хектару, што до тада није имала ни Југославија, а ии други светски произвођачи. Овде је и кукуруз дао институтски, експерименталан, род. Једног јутра, на путу за Баиат, стајала сам и гледала бригаду комбајна за кукуруз у раду. Ако сам икада осетила радост због продора модерне пољопривреде, било је то баш тада, тог јутра. И тугу када сам пре десетак година од својих саговорница, жена, сазнала: није лак посао у пољу, другарице, кад ухватиш мотиком врсту без краја. И понос када је на првим испитима баш једна од жена заблистала својим течним, лаким, једноставним одговором на питање из струке.

Сећању, које обавезује, не промиче -ништа. Морално обавезују појаве рађане овде. Немам права да у тренутку када се спроводе пречи привредни, радни, налози Комби ната било кога враћзм у прошлОст. Не дозвољава то наше динамично време. Зато предлажем другу Зечевићу, после свих овиlх размихпљања, да разговор водимо око најбитнијих, рационалнкх проблема; како се развнјала и докле је стигла произво!дња, како су се кретала улагања, како су се током осамнаест година (које у грађанству значе пунолетство) квалификовали произвођачи и управљачи имања- Тиме, чини ми се, можемо да испунимо овај сусрет. Мој предусретљиви саговорник одобра‘ ва програм разговора уз нужна објашњења да су подаци билансни, то јест неопозиви, а када будемо оперисали подацима за годину 1964, користићемо пропнозне, што значи нешто ниже од стварних, постигнутих. (Мало резерве никад није наодмет). Направили смо још један споразум: у поређењима користићемо 1957. годину, која је била повољна и родна, јер су тада већ створени солиднији производни основи. Па, дакле, како стоји с основним' средствима данас Комбинат. Године 1957. вредност основних средстава износила је 3,911 милијарди, а ове године, тј. 1964, 13.206 милијарди, или повећање од 337 одсто. Свакако је нужно што пре сазнати производне резултате, јер они најбоље /могу да илуструју квалитет ових инвестиција током осам година. Али, причекајмо мало. Разговором ће дуго доминирати једна изузетна тема: људи. Да, тачно је, људи су добили основна средства, пре њих земљу и воду, после њих научна решења и обавезу да их доследно примењују (на то присиљава изузетан ред у спровођењу појединих радцих операција, истанчац и прецизиран до ситница), али они, људн, шта су они учинили прво од себе, а затим од производње- Рекли смо да ћемо то тек видети. Само двадесет одсто запослених имало је полуквалификацију, или неко више од овога, стручно образовање. Прве године поређења 210 квалификованих, 4 висококвалификована, а од запослених жена свака двестота с квалификацијом. Многе без основног образовања. Преко 75 одсто радника и чланова овог колектива о.д 4.020 стално запослених у радној књи жици већ има дужи стаж од пет година. Данас je 70 одсто запослених квалифи,ковано. Квалификованих је 1.078, висококвалификованих 240, 700 радника стекло је минимум образовања, 581 жана je стекла полуквалификацију, број оредњег техничког кадра порастао је за 360 одсто, а високо отручног за 353 ошрго. Најзад, 2.369 радника овде је учило разне школе и курсеве. Када је разговор застао, случајно сам прочитала на једном интерном билтену податак: подеоити радне смене тако да одговарају радницима који су сада на курсевима. Има ли тајне за овај јурицг у образовање, у знање, тако масовно испољен међу радницима. Из разговора се наслућује отприлике ов,а шкрта реченица: људи су усвојили мишљење да треба учити. Посао је сложен, из дана у дан све сложенији. То сви знају. Осмосатно радтто време, школа, курс, али и одвојено време за учешће у свем другом животу Комбината. У току године 1.496 људи подигло се да каже своје мишљење: у 19 радничких савета, исто толико управних одбора и 99 савета економских јединица. Неосетно се мењају теме. Људи са истим жаром и темпераментом говоре о подизању нових стамбених згра да за раднике, као и о томе шта ће значити жетва комбајнима с бункером, који тек представља заокружену, индустријоку, производњу пшенице „на траци I '. А лични доходак? Од 1957. године са 11.190 динара просечно порастао је ове године на 33.500 динара. Разговор је већ давно изгубио динамичност и једног о.д саговорника ставио у ситуацију пасивног слушаоца, Из пасивности ипак отрже увврење које се са сваким новим податком учвршћује да, можда, слушам' у својој пракси, на подручју наше Републике, највише проlценте изражавзне у оваквим приликама. Укупна производња достигла 46.340 тона (у 1957. 10. 553), односно повећање од 436,12 посто. У овом волумену ратарство учествује. са 26.119 тона, а сточарство са 20.221 тоном. Нема услова да се све ово сабере на овом 'месту. Join мало пажње. Производња п,о једном стал но запосленом са 46 тона године 1957. попела се на 347; вредност производње са 1,098.000 на преко 5,000.000 динара, а 1957. године је било потребно 57 часова да се произведе једна тона, док је сада довољно оамо 17 сати.

Није тема разговора перспектива. Неугодно је убацивати је сада кад је време одмакло. Кад је по реду ствари, уз сећање и нове податке, допустиlВ)o прегпостављатlи је, не узимајући никад јеlдам крупан резултат апсодутним, непревазиђеним. Чак и онда кад буде остварена замисао да се реши проблем дечјих установа, тако да оне буду и узгојне и васпитне, да пружају све што је детету потребно, рађаће се нове жеље, којима производњ.а треба увек да створи претходне материјалне предуслове, боље рећи услове, основу. Схватам, ли добро Комбината? Његова интергацијска основа, то што има своју млекару, кланицу, фабрику сточне хране, што ствара услове за заокружење свих процеса производње, па производе испоручује у полупрерађеном или завршеном облику, даје му два преимућства; економичност и сигурност пласмана. Иако тржиште са још неким оптерећеностима административних органичења и извесним тешкоћама у финансирању представља антитежу, привремену супротност повољности која се осамнаест година градила на чврстој подлози, у Комбинату живи уверење да се подаци могу брже мењати, да се могу волумени производње ширити. Разговор је при самом крају. Ко зма по који пут на Комбинату Београд сазнајем и схватам променљивост односа и гледања, он да када их условљава живот и његава неухватљива динамичност. Мој саговорник ће остати веома миран, заокупљец послом који често нема временских органичења. Ја не могу да останем мир на после овог веома кратког разговора, од два часа, јер констатујем нешто необично, али и тачно: најближи сусед, често виђан, који_ ме је оптеретио многим сазнањима, нов је приликом свакот новог сусрета. Потврђујем 'давно познату -истину и oicehaiM се kao човек који не може да савлада у себи уверење да се, ипак, неке стварн брже догађају. Да су наглије. Да човек мора да усагласи: поглед и време.

ДОБРИЛА ПОПОВИЋ

ПЕРА ЗЕЧЕВИЋ.

НА ЗЕМЉИ КОЈОЈ ВИЧНИ БИЛИ НИСУ

Ловћенац, децембра 1964. ЛОВЋЕНАЦ. Просграно панонско село у срцу Бачке. У њему Црногорци. Брђани са високих планина, оних сурових и голих изнад Боке и Бара. Са Ловћена сурог где погледу краја није и где орлови вековнма се вију. Са камена љутог где траве миришу, где козје стазе се губе и кише трагова не остављају. Већ двадесет година живе у постојбини ратара. Кам камена није и извора хладна. Где земља с небом се стапа и поглед из дворишта не замичс даље. Где магле се тешко вуку, жабокречина прљава смрди « блато с кућног прага отерат се неда. У земљи пшенице златне, кукуруза жутог, дебелих свиња и блага свакојака. Голи и боси, с нејачи ситном сљегли су овде кад пушке задње умукоше и погани стране не бјеше више. Са ратишта далеких борци стари стигоше. Командири партизански. Старци с кућишта попаљених. Жене из збегова скривених. У Ловћенац опустели. На земљу коЈод вични били нису. ЗАПИСЕ нико правио није. О комесару што коња у плуг упрегнут није знао. О момку што у белим панталонама на орање је дошо. О трактору што покренут нико знао га није. О кућама што' пусте остајаху. О деии што умираше. Не због ваздуха густог, прашине тешке и воде бљутаве, како се глас пронео беше, већ због невоље земље спаљене. Кад млека благотворног било није. Ни постеље меке, одеће топле, лекова спасоносних. Витамина и пеницилина... Ципела дубоких. Огњишта разбукталих. О три краве. Мршаве и јадне, што имаћаше их задруга прва. И тридесет кола расушених, и једног бика још, и двадесет крмача по врху. О чуду од земље што прве годиие роди големих 12 метара пшенипе по хектару читг- . невићеном кукурузу кота на вдтоне набрано беше Са земље бачке, лепљиве и масне.

Са заједничких пет хиљада хектара. ЗАБОРАВИЛИ су то брђани тврди. Ратници стари. Бории прекаљени, и прегаоци. Друге бриге их муче и невоље салашарске, дана ових, децембар'ских. Ноћ ! и дугачких, снежних. Ветрова ледених и вода смрзнутих. Девет хиљада је товљеника у товилиштима њиховим, задружним. И још две хиљаде говеда у стајама. Одгауити ваља то, и H'ai^paHHm. И још сто и шеснаест трактора је ту, и тридесет и шест комбајна великих, и хиљаду вагона пшенице и кукуруза, и млекара модерна, и клашша ... Две милијарде и 234 милиона динара брутопродукта годишње. Крсто Мартиновић је постао товљач познати, и Љубица Вуловић, и Рад, е Ненезић, и Ђуро Перов, и . . . Све Црногорци. Колонисти сла планина сурих. Ратници стари. Командири партизански. Људи с кућишта попаљених. На земљи којој вични били нису. Гле коња у плуг упрегнути требало је знати. Трактор упалити. За лаедраса и концентрат сазнати. За инкубатор и калкамои. За род од вагон кукуруза по хектару једном. Од бомбаша кравар постати. Уместо коза, беле свиње товити. ЗАПИСЕ ки'к'o правио ни(Ј'е. О товару Д|рва на леђима и камиону угља што у двориште дође. О лустеру и петролејки. Огњишту и камину. Набоју и паркету. О сламнатом крову и црвеном црепу. О тавану и подруму, о гускама товљеним, вину и сувој свињској плећки. Записе нико правио није. Постоји само прича. О чика Пери Вукчевићу, секретару месног комитета партије, човеку од скоро педесет година, како под старе дане је завршио средњу економску школу, и његовим вршњацима Бори Јаблану, ' т ичи Љесару, Павлу Попиводи, Петру Стругару, Љгдану Вицковићу, Бранку Мрваљевићу и мночм другим, што урадише исто. О лекарима, ветеринарима, професорима и јед-

ном доктору филозофије, што из ове средине поникоше. Далеко су Иванова Корита, Његуши, Цуце, Бјелице и беспутне ловћенске стране где куће на пушкомет није. Из Ловћенца близу су и Нови Сад, и Суботица, и Београд. Широки асфалтни друмови и брзи возови. Одавде сваког јутра шездесет ђака одлази у србобранску гимназију. Два аутобуса лневно вози само ученике средње економске школе у Бачкој Тополи. Мил-ирн и седамдесет хиљада динара плаћа годишње задруга бачко-тополској средњој пољопривредној школи за својих 37 ученика. Младића је пун друштвени дом, и биоскоп, и сала с телевизором. Девојке с крзном. И штикле танке. Шимике момачке. Бунде топле. Мохер капуtn, кравате и шешири. О Камију расправљају, и Сартру. Брђански, бучно, и с нагласком тврдим. На очеве своје, и претке старе, што изборани и ко бакалар оуви скакаху по странама црногорским, и не личе. Заоблили су се, шубаре на главе набили, лица румених постали. По неки и трбушчић пустили. ПОСТОЈИ прича још једна. О Милану Стевовићу, агроному задружном. Председнику одбора управног. Сточару главном, што због девет хиљада оних товљеника, и две хиљаде говеда, спавати мирно му се не да. О човеку том, што ко дечачић из далеких Цупа је дошо ту. У капутићу танком и опутњацима голим. О зимама љутим, кад пешке је у Фекетић ишо. Школу да учи. Без одеће топле и књига. И иипела његових првих, у двадесетој годинц живота. О дому његовом, топлом. И детету. Беби од седам месеци, што купио joj ципеле је двоје. Кожне. Црвене и плаве. ЗАПИСЕ нико правио није. О људима овим. О Ловћенцу, селу, крај Тополе Бачке.

СВЕТОЗАР ЛОЗО

. ог ЗАДРУГА страна / БроЈ 1034—35