Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије – 119

3. Чесо ради Бировђ и Таначђ окончаша на Јиквизицио и изреченја сентенши немжжидали, которшо на их прошен:е Блаженнопочивши Нашљ Г. Патрјархђ с: цблаго Сунода согласјемђ чрез пленипотеншара тогда бмвшаго Епископа Арадског и Карансебешког, иннћ же Архлепископа и Митрополита Т!. Г. Теано Антоновича чиновно предвзалђ и Сунодв предалљ.

Но противђ каноншевфђ и закона и кобмчан чрезђ мтреки власти за ондфшвни сваштенники инквирирати учинили, что никогда у Нашемљ народв не било.

И на ова три пвнкта признает ли себе у погрћшенвно или ни, да дастђ на сје Фтвбтђ, и потом бвдетђ послбдовати Наше рвшенје вгда мн Архјепископљ и Митропомтљ в' Бедимљ прлидемђ, зане и тако вса тежби ваша и цбла Епаржи Бвдимеки Г. Еп. Василио Димитрзевичв на Фвћтљ издахомђ, да онђ сљ прочими обтвженними сваштенницн до Архјепископскаго прихода со нихови Фвћти готови бвдвтђ да могбтљ тогда совершенно окончатиса вел тежбм вдинни и дрбла странм, и во исполненје привести.

Заклочи се у Сунодв Арх. Митрополттскомђ Нашемљ.

Вљ Карловић 2. Септ. 1848.

МЕ | Теаа Антоновичђљ.

Шта је даље било, види се из писма будимског бирова Петра Димића, што га је писао једном, од владика које гласи:

„Преосвјаштењејшиј и словесњејшиј Г. Архијереј Г. Г. мње милостивјејшиј. Е

Из Варадина прошлаго 28. писатое пришел в. п. писание, из него веја разумјех а особливо что касаетсја попа Константина. |. учитељ бил нас собрал и о истом т. ј. јего с нами примирити предлагал и доволно убјеждивал, обаче никоим образом могал к совершенију аште в том и потрудисја привести, ниже охладненаја сердца от него попа Константина к примиренију соединити.

А ми по изданому Г. Архиепископско-митрополитскаго Администратора изреченију желаем да что скорше и он отсјуду премјеститеја, ниже би оноликиј с нами процес долти и на великија инстанции отшедшиј терпит мира с ними прочее чинити. Како и о прошлом Соборје всецјелим Синодом апробирато и закључено да они отејуду идут. (Из овога се види, да је Синод још једном донео решење у поменуту спору, ког ми решења немамо.) А на Г.. учитеља воистину немислите рад бо бјаше поп Константин здје да останет.

В прочем благодарја на свјатителском благословении, пребивају Вашего Преосвјаштенства Г. Г. моего милостивјејшаго

всенижајшиј слуга Будим 3. Јулија 1749. Петр Димић с. р.

» ж ж

И Сент-Андрејци су тужакали свога владику Василија Димитријевића, а кад је умро, развукли су његову оставину, те их је Синод 18. (7.) 1750. позвао да ако је не поврате, да ће их проклети. („Срп, Сион“ 1904. бр. 9.)

петннв—-б« СВ) бре