Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

104 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ПРИЛОЗИ

за историју српске препарандије у Св. Андреји. (Наставак.) 2

Ми смо у 1. 6. „Архива“ рекли како је највећа заслуга Србина Уроша Несторовића, што је дошло до препарандија (српске, румунске и грчке) 1812.. и навелисмо неколико његових писама што их је у том погледу писао Мојсију Арсићу и Сави Текелији.

Ну пре но што приступимо даљем изнашању историчне грађе за исте препарандије, навешћелмо овде један врло важан акт, Који нат токазује не само шта је управо руководило „гостодствујуће“ у Бечу да именују Уроша Шесторовића бившег Канцелисту Код илирске, а потот агента Код угарске Канцеларије, саветника и надзорника травославних зикољла у Аустро-Угарској, и шта му је Као таквот била дужност, него тодједно и то, зашто митрополит Стефан Стратиљировић није иљлао вере у Уроша“) и зашто су се међусобно мрзили им где су могли један другом да шкКоде, тикодили.

Стратимировић је наиме морао дознати за прави узрок постављања Урошева за главног надзорника школа, те с тога је мрзио не само Уроша, него и оне који су се дружили и дописивали са Урошем.

Поменути важан акт — тајна инструкција барона Халера Несторовићу — ког смо добили од младог и вредног књижевника г. Димитрија Николајевића, гласи:

Зете Мајезћа! ћађеп беу тег Егпеппипо хит КбтоНсћеп Каћ ипа Зећиеп Ођбемппзресјог 21 егкеппеп 71 сеђеп сегић,, дазз 5је пеђеп Шгег бНетнсћег Везиттипо аисћ посћ јепе ћађеп, АПегсћосћз! дЧепзебеп Фе Маћгпећтипреп, мејсће Зје аш! Шгеп безјапфасеп Кејзеп пп дег Ми аготепхе ипа зопзЕ јп Опсатп 21 тасћеп Оејесепће ћађеп, ипа 1п Фе ћоћеге Згаа!зронхеу етзсћасеп, тиејз! дег РонтеућотајеПе могашесеп. Глезет осеп1455 та пеп [осепдез 7и Шгег Вејећгипо псе ће ::

9271.

Зје ћабеп те Аштегкзаткећ аш! аПезв 2и псћееп, уаз дег усаа уегуаипо уоп тсепда епет Вејапо 15, ипа дегеп Кеплшт55 егзеђеп Апјаз5 71 Мегћоипсеп ипа Маззгевеп сеђеп Капп. Пле СесепзАпде зта з0 ме аНо, ипа уоп 50 уегзсћедепег Аг, дазз е5 пећ моћ] тбонсћ 156, 5је Мег зат! ипа зопдег5 аи тизаћјеп; Рле

# Урош је неко време био и агенат Стратимировићев, и Стратимировић је као будимски владика писао митрополиту Мојсију Путнику из Ст. Андреје писмо 21. Септ. 1786. у ком му је за Уроша рекао: „... Воплљ скорбнаго старца вашез Ебдцеленши давно уже познатаго Несторовича за его сина, толђ ч3вственно по весла днии ми Г. Арх'мандритђ Плевицкји слишати принбждаемса, ко в' недозмленји есмљ каковим!и словеси В. Е. просити начн8, воеже бегемв в' школахђ пожвнскихљ учаштемвсл годишиће в' пеназћхљ спомоштеств!е милостиво даровали. Но что глаголо2 Покорнбишни синђ милостивђишаго отца незнаетљ како просити2 Милости токмо прошв ништимљ показвем!а Ф штедроти человћколобја неисчерпаемо текзшта. Ништђ ест и Старец сеи, да еште и обштествв заслеженљ, проситђ же Бога ради за благонравнаго сина, еже кљ слвженпо обштемв и В. Е. его способна сотворити мошти. Аште убо нижаишал мол молени мћ%сто у В. Е. имћти бвдбтљ, прошв мене наименшимљ милостивђишимљ Фвфтомљ удостоити, что бг скорбаштаго утбшити моглљ.“ Рук.