Arnauti i velike sile

82

грчених Арнаута и Цинцара на југу узме под своју превласт и делу Македонију. Ево шта о томе вели барон Хлумецки : „...Погрчени Арнаутн у Епиру треба да се задобију. Ту je Италија зао дух ; њеним политикким циљевима служи буђење арнаутске народне свести, која треба да доведе до автономије, тј. до римскога протектората у Арбанији. „Италија потпомаже свом снагом цинцарски локрет и зато je избачена фраза : о сестранској нацији латинској у Арбанији и Македонији, и зато се већ говори о арнаутско-влашкој алијанцији, коју треба да свеже латинство. С правом види Рим у порумуњеним, тј. латинизираниы Цинцарима јаку потпору за своје високе планове и елеменат с којим италијанска пропаганда може да рачуна. Румунија са својим агитацијама ради управо за италијанскога Краља. Уз освештана „историјска“ права Италнје дошла je сада и „дужност“, да се помогне народном ослобођењу „подјармљених братских народа.“ „Неки у најновије доба не устручавају се доказивати да су и сами Арнаути народ латинске расе, сасвим онако као и Власи, и да тај народ једва чека, да под заштитом моћнога пријатеља развије своје латинство!“ Један италијански писац (В. Pellegrini „Verso la guerra?,“ Roma 1906) овако казује опште схватање Италије куцовлашкога питања; „Ако неизбежни развитак влашке народности у Арбанији и Македонији учини да положај Румуније у Европи постане јачи, зар тај развитак неће бити толико исто користан Италији ? Зар ce неће y румунскнм школама, које су већ отворене, и у онима које he се тек отворити, предавати италијански језик? (И одиста у већини тих румундких школа заведено je учење италијанскога језика).