Bitef

razgalamljena prevarena ženka, a zatim krhka lutka koju je dotakla božja milost (Julianne Samanne) ne uspeva da übedi Don Žuana u vrtoglave lepote svetosti. Sa izvanrednim glumcima, Bessonova verzija Don Żuana tako briše preobraćenje junaka; čak i kad pada u pakao, on kao da se još uvek ceri, kicoš do kraja a za to nesumnjivo treba hrabrosti... Svojim živim ritmom i zajedljivim humorom koji je stalno na grani ci kiča, predstava iznosi na videlo društvenu kritiku sa svom njenom težinom, što je u svoje vreme izazvalo pravi skandal. Čini nam se da bi i sam Moliere u njoj kraljevski uživao jer bi video da je još uvek podjednako smešan i podjednako živ. □ L'Hebdo, Roger Gaillard

Molijer nepokoreni Istupanjem sa tradicionalnih staza klasične dramaturgije, Moliere se opredelio za rasparčanu komediju. U Don Žuanu ne prisustvujemo priči čiji početak dozvoljava da pretpostavimo logičan kraj. To je niz slika u kojima se par Zganarel-sluga i Don Żuan-gospodar upušta u filozofske razmene misli. Moliere, nadahnut španskim pozoriśtem, koristi tragikomična sredstva i, u toj smesi, daje prednost komićnom. Dok je radnja svedena na minimum, povećava se brój mesta na kojima raźne lićnosti razgovaraju. Na taj nácin Molière je zadovoljio ukus publike koja je bila sklona čestim promenama raskošnog dekora, Dok je Don Żuan raspusnik za primer, Zganarel vatreno brani vrednosti svoga doba. Prema svom gospodaru gaji osećanja u kojima povremeno ima divljenja, ali mnogo češće užasavanja zbog njegove ekstravagancije. Čas predmet poruge čas vaspitač, Zganarel je i srebroljubac; u trenutku kad mu gospodar umire, on na sav glas zahteva svoju płatu i tako otkriva svoj materijalni interes. Don Žuan, međutim, sledi svoj put izgrađen od mnogo gordosti, nameštenosti i osvajanja. U svojoj pobuni protiv ograničenja koja nameće moral, Don Žuan kao da polako klizi u preobraćanje koje očekuju svi oko njega. Njegov otac, Zganarel, njegovi poverioci, supruga Elvira ne mogu da doče-

kaju čas kad će krenuti putem dobrog. Progonjen sa svih strana, on se pretvara daje povio kičmu i sve se više uverava daje njegovo viđenje zemaljskih uživanja dobro. Kao mnogi kvarioci veselja - Molière je bio među njima - Don Žuan svoj burni život završava u plamenu pakla. □ Réalité, Don Żuan u ženevskoj Komediji

Benno Besson na probi Ma šta govorio Aristotel - i čitava filozofija - pozorište danas još uvek luči nešto malo onog svetog straha koji su nam zaveštale velike antičke tragedije. Da bismo se u to uverili, dovoljno je da prisustvujemo (u svojstvu tajnog gledaoca) probama Don Żuana u režiji Ben-

noa Bessona. Glumci, stojeći u polukrugu, slušaju ceremonijalmajstora u tišini koja bi se gotovo mogła nazvati pobožnom - toliko je zgusnuta i napregnuta. Besson igra sve uloge istovremeno: on je i Don Żuan i Zganarel, Elvira i Maturina, Sariola i Pjero. Kreće se po pozornici kao divlja zver u kavezu, ponavlja svaki pokret, svaku promenu glasa, u svakom trenu traži najpravedniji put, to jest put koji je najbogatiji i najmanje istražen u Molierovom komadu. Tako se svaka slika, kako se tekst odvíja, ponovo otkriva kao da je upravo u tom trenutku napisana i kao da je svako otkriva prvi put. Kolikogod pozorišna predstava bila nov oblik pronalazaštva, Besson ne prestaje da naglašava: reč je о tome da se Don Żuan vrati svojoj osnovnoj dvosmislenosti, da se uzdrži od zaključaka, odnosno da se ne opredeljuje и kőrist raspusnog plemića ili osvetničkog čopora koji ga progoni. Moliere ovde daje delove jednog procesa i stalno odbija da bude sudija. □ Jean-Michel Olivier

Don Benno Besson U Molierovom Don Žuanu Benno Besson nam opet nudi dobru predstavu. Režija je na svom uobičajenom nivou, ali je potrebno istáéi originalnost scenografije, koju je nadareno zamislio Ezio Toffolutti. Néma potrebe da se ponovo predstavlja ovaj antologijski komád, koji je doživeo samo 15 predstava, pośle svoje premijere 15, februara 1665. godine bez obzira na neviden uspeh. U svojoj originalnoj verziji komád je ponovo prikazan tek 17. novembra 1841. godine, odnosno 176 godina kasnije. Benno Besson, opori kritičar društva koje je Moliere smatrao frivolnim i licemernim, uspeo je da svojom režijom istakne bitne osobine junaka. Neka nam ipák bude dozvoljeno da se zaganjimo nad otkrićem jednog Don Żuana u tumačenju Philippea Avrona, izveštačenog, što će reći feminiziranog, koji nas zbunjuje jer smo suviše navikli da u njemu vidimo oličenje krajnje muškosti. Potrebno je takođe da zabeležimo da Carlo Brandt daje dušu jednom veličanstvenom Zganarelu dok, po našem mišljenju, Alain Trétout suviše ističe staračku stranu Don Luja, Don Žuanovog oca, a Juliana Samanne alijas Dona Elvira svoju junakinju previše prikazuje kao malograđanku koja zaslužuje podsmeh. Steta. Ukratko, dobra predstava, sa nekoliko slabih tačaka. □ Echo du Petit Lac, Ouest Lemanique, Ch. Jousson

Kobna putanja Pre svega, Moliereov Don Żuan se prikazuje relativno retko. Neko bi mogao da kaže da je to delo hibridno, zagonetno, složeno, da zbunjuje jer lik i sudbina legendarnog śpanskog zavodnika čine komediju u kojoj se smeh neprestano meša sa nečim śto jeu suštini

tragedija. Benno Besson je ovom delu, koje je suvise rnalo poznato (možda čak manje nego Mozartova opera koja ga verno sledi), pristupio sa lucidnošću, karakterističnom dubinom i osećajnošću. Pošto gaje režirao na nemačkom (u Berlinu), a zatim u Beću i Italiji, Besson ovu jedinstvenu komediju u Molièreovom opusu sada prvi put radi na francuskom. Mogło bi se reći da je on ponovo pronalazi jer izvanredno ističe ono što treba, glumcima uliva svoje viđenje delà, čiji se smisao i značaj, sa svim njihovim prelivima, sjajno ocrtavaju i opčinjavaju gledaoce. Tako sledimo kobnu putanju don Žuana, zavodnika, pokvarenjaka, licemera, svirepog, izopačenog, bogohulnika koga na kraju monumentalni kip Komandanta odvlači u pakao. Philippe Avron je spretno osetio, doživeo i vaskrsao različite Don Žuanove cite, dok Carlo Brandt s gustom slika jednog Zganarela uvučenog protiv sopstvene volje, u gospodareve pustolovine. Slike se smenjuju, sve u pokretu, raznolike, slikovite rustične farsę ili suptilne drame na koje Besson gotovo uvek ironično, ponekad skoro neprimetno, podmigne. Postaje jasno, osim toga, zbog čega su mnogi Molièreovi savremenici bili šokirani: slavi se duvan koji je Crkva proklela; šiba se po licemerstvu i lažnoj pobožnosti; ismevaju se lekari. Sve to dobro ističe trupa u kojoj svaki član zaslužuje pohvale, mada, možda, različitog stepena, □ Nouvelle revue de Lausanne, GéoH. Blanc

Toffolutti iluzionista Ja sam svuda - to bi rnoglo da bude geslo Ezioa Toffoluttija, Sada je u Ženevi, sa predstavama u Velikom pozorištu (Granđ-Théatre) i Komediji (Comédie), a upravo je stigao iz Ciriha (Schauspielhaus) i Beča (Burgtheater), posto je neko vreme boravio u Finskoj i Italiji, Osim toga, da podsetimo, dobar deo karijere proveo je u istočnom Berlinu i uradio nekoliko scenografija u Francusko). Ezio Toffolutti voli da izaziva iako tako ne izgleda. Ne trudi se da se dopadnę pozivanjem na lakoću. Namera mu je, reklo bi se, pre da poremeti, da ne pribegava prijat-